U okviru ove stranice dostupni su audio i tekstualni zapisi svjedočanstava zatvorenika Logora Mamula. Ovaj materijal važan je istorijski podsjetnik kojim se njeguje kultura sjećanja i odaje počast žrtvama.
- Audio
- Tekstovi
Ernest Stipanić
Tekst: “Sjećanje na zatvor u Kotoru i na logor Mamula”
*Iz knjige “Zatvori i logori u Boki i Bokelji u zatvorima van Boke 1941-1945".
Erih Kos
Tekst: “Sjećanja”
*Iz knjige “Sjećanja”
Božidar Daro Petković
Tekst: “Borba protiv italijanskog okupacionog sistema u Boki”
*Iz knjige “Zatvori i logori u Boki i Bokelji u zatvorima van Boke 1941-1945.”
Miroslav Slaby
Zatvori i logori u Boki i Bokelji u zatvorima van Boke 1941. – 1945.
Vladimir Bijelić
Otpor u žicama, sjećanja zatočenika, knj. I
Marica Janković
Tekst: Život u internaciji, Marica Janković
UVOD
Mamula je mali grebenasti otočić na ulazu u Boku Kotorsku, između Oštrog rta i Arze, bliže Luštici nego Kobili, udaljen od kopna 1 km (42 24’N i 18 34’E). Otočić je nenaseljen i sa oskudnom vegetacijom. Narodno ime mu je Velika Žanjica, za razliku od Male Žanjice, koja se nalazi do same zapadne obale poluotoka Luštica i koja je sačuvala narodno ime. Po njoj je dobio ime i zaliv, u kome se nalazi luka Žanjice. Na starim kartama, pod kraj XVII vijeka, nosi ime Rondoni. Današnje ime dobila je po namjesniku Dalmacije, generalu Mamuli, Ličaninu, koji je na ovom ostrvu podigao utvrđenje oko 1850. godine. Mamula je postala najvažniji austro-ugarski strateški objekat na ovom dijelu Jadrana i izazovna meta savezničke flote (francuske i engleske) u prvom svijetskom ratu. Ona je bila značajno utvrđenje u sistemu ostalih utvrđenja u Boki Kotorskoj. Ali, u isto vrijeme, bila je već u prvom svjetekom ratu tamnica za 31-og rodoljuba, koji su robovali kao taoci. (Ignjat Zloković.: Mirko Komnenović. ,,Boka” 13-14, Zbornik radova, Herceg-Novi).
FORMIRANJE LOGORA
Početkom 1942. godine italijanski okupator, pošto je napunio zatvore u Boki, organizovao je koncentracione logore u tvrđavi Mamuli i na Prevlaci. Mamula do tada nije služila vojnim namjenama, dok se na Prevlaci nalazila vojska. Komanda 6. armijskog korpusa naredbom br. 1297 od 30. marta 1942. godine obavijestila je sve svoje divizije i komandu karabinjera da su osnovani koncentracioni logori na Mamuli i Prevlaci.
….
Komanda 6. korpusa dostavlja 27. aprila 1942. godine pod br. 1354/1 svim potčinjenim jedinicama uputstva za unutrašnju organizaciju logora. Interesantno je navesti da se u ovom raspisu izričito naglašava da se niko ne može poslati u ove logore bez znanja i odobrenja kotorskog prefekta.
Potom, 29. maja 1942. godine 6. armijski korpus daje uputstvo potčinjenim jedinicama da na Mamulu interniraju samo muškarce za koje se pretpostavlja da će stalno ostati u zoni, a na Prevlaku da šalju sve ostale za koje internacija nije definitivna, kao i žene. Logor Mamula stavljen je pod kompetencijom divizije “Emilija”, a Prevlaka divizije “Mesina” (Dušan Živković: Boka Kotorska i Paštrovići u NOB, str. 214).
Od formiranja logora Mamula, pa do sredine ljeta· 1942. godine, tu su se nalazile žene, djeca, muškarci, a kasnije su žene i djeca prebačeni na Prevlaku da bi opet u jednom kratkom periodu, u proljeće 1943. godine, prebacili jednu poveću grupu žena na Mamulu, gdje su ostale 2-3 mjeseca.
Poslije rasformiranja Orjenskog partizanskog bataljona i povlačenja partizanskih snaga iz Hercegovine, krajem maja u logor su počeli dovoditi zarobljene borce Orjenskor bataljona, simpatizere i aktivne učesnike NOP-a, drugove borce iz Hercegovine, Konavala i Dalmacije, kao i pojedince iz Dubrovnika i cetinjskog zatvora.
REŽIM U LOGORU
Logor se sastojao iz tri dijela: desne i lijeve strane i citadele. Na desnoj strani bili su smješteni zatvorenici iz Boke, a na lijevoj Hercegovci, a u citadeli, uglavnom, borci Orjenskog partizanskog bataljona koji su čekali suđenje. Broj logoraša nije nikad bio stalan, već se mijenjao (povećavao ili smanjivao) a kretao se od 400 do 650.
Logoraši su “stanovali” u zasvođenim ćelijama debelih zidova u kojima su bili postavljeni topovi nekadašnje austro-ugarske tvrđave. Dok je logoraša bilo malo, spavalo se na betonskom podu, a poslije kada je logor bio prepun, montirani su drveni kreveti, jedni iznad drugih, sa slamaricama i dvije vojničke deke. U ovim zagušljivim, nehigijenskim i prepunim ćelijama, kreveti su poređani pored zida, tako da je napravljen uski prolaz po sredini, a u jednom uglu, obično pored vrata, smještena su benzinska burad mjesto klozeta.
U ćelijama bez ventilacije, sa jednim ili dva mala prozora, bilo je nabijeno i do 100 ljudi, zavisno od veličine ćelije (površina ćelije kretala se od 60-70 kvadratnih metara).
Posadu Mamule sačinjavala je jedna vojna jedinica (veličine čete) i jedan vod karabinjera. Vojska je obezbjeđivala logorsku stražu i nije imala kontakt sa zatvorenicima, a karabinjeri su vršili unutrašnju službu. Vojska je čuvala stražu po bedemima i na ulazu logora.
Karabinjer je imao punu vlast nad zatvorenicima i kada mu se prohtjelo mogao je po sopstvenoj želji da kazni logoraša, da ga zatvori u samicu, šamara, maltretira.
Život u logoru odvijao se po utvrđenom planu: ustajanje, izlazak u šetnju, pranje, oskudna hrana. Hrana se sastojala od doručka – surogat nezaslađene kafe u poklopcu porcije, ručak – juha sa 10 do 20 ili 20 do 30 zrna riže, a po koji put malo konjskog mesa “šupiota” i za večeru 5 dkg sira parmezana, a za cijeli dan 12 dkg hljeba.
Na· platou logora, kao i u citadeli, nalazili su se bunari sa vodom. Nama je bilo dozvoljeno da peremo veš kraj bunara na platou i za tu priliku dobijali smo nešto što je trebalo da bude sapun. U krugu logora nalazila se pekara, gdje su radili logoraši, a u citadeli: kantina, samica, ćelije, ambulanta i kovačnica, gdje su, takođe, radili logoraši i za te usluge dobijali nešto pojačanu hranu. U ovom dijelu, na spratu, nalazile su se prostorije za smještaj vojske, karabinjera i kancelarija.
Već smo naglasili da su logoraši bili odvojeni po stranama. Kontakt među zatvorenicima jednog i drugog dijela bio je onemogućen, a svaki pokušaj je kažnjavan. To je u mnogome otežalo život drugovima iz Hercegovine i Dalmacije. Taj smo dio vrlo malo poznavali.
Ishrana je bila, kao što se vidi iz navedenog sledovanja, nedovoljna. Međutim, paketi sa hranom koje smo dobijali svakih 15 dana od roditelja ili prijatelja, ublažavali su glad, učinili da logor bude snošljiviji, da se sve lakše izdrži i sačuva zdravlje.
Paketi su dopremani motornim čamcem dosta uredno. Jedino su kasnili po nekoliko dana u zimskom periodu, kada bi “šiloko” uskovitlalo more i sprječavalo da pristane čamac na malom pristaništu, izloženom nevremenu. Tada smo po čitav dan kroz prozor posmatrali more, čekali promjenu vjetra, očekujući iz pravca Herceg-Novog dolazak paketa.
Logoraši nijesu fizički radili, sem u rijetkim slučajevima, kada je trebalo istovariti drva za pekaru, koja su dopremana penicom.
Dok se ovo odvijalo nepromjenjeno do pada fašizma u Italiji strogost nije bila jednaka, zavisila je od komandanata logora i situacije na frontovima. Strogost ·je naročito došla do izražaja u vremenu rasformiranja Orjenokog bataljona, u vrijeme dolaska mnogih boraca, čestih saslušavanja, odvođenja na strijeljanje i neizvjesnosti za mnoge drugove. Tada su logorske vlasti vršile česte promjene u logoru, premještali zatvorenike iz ćelije u ćeliju, iz strane u stranu, sve dok se logor nije ustalio. Atmosfera je neosporno bila odraz vanjske situacije i režim je postojao blaži kada su završena mnoga strijeljanja, suđenja, ispitivanja i kada je stanje na frontovima označavalo prekretnicu. Raspoloženje logorskih vlasti je bilo najbolji indikator varljive ratne sreće. Ali svi komandanti nastojali su svojim govorima da utiču na svijest logoraša, da ih pogrešnim informacijama pokolebaju, obeshrabre i da im predstave bezizlaznu atmosferu. U tome je naročito bio uporan jedan karabinjer bivši fratar, koji je držao dugačke, vatrene govore o fašizmu i bezuspješno pokušavao da izazove logoraše na diskusiju. U početku, takve vaspitne konferencije održavane su redovno sa velikom upornošću. Vjerovali su u njihov uspjeh, ali kasnije ih nijesu praktikovali, kada su uvidjeli da od toga nema koristi i kada im ratna sreća okrenula leđa (ove govore prevodio je drug Manojlo Manojlović). Bilo je pokušaja da se logoraši iz Boke tretiraju kao Talijani, zabranjivalo im se da govore maternjim jezikom, nudili su stipendije intelektualcima da studiraju u Italiji sl. Tako su jednog dana jednog po jednog đaka, borce Orjenskog bataljona koji su čekali suđenje, pozivali i savjetovali da se obrate Dučeu sa molbom u kojoj bi se pokajali za to što su bili “ribeli” i da mole da im se omogući nastavak školovanja u Italiji. Bez prethodnog dogovora svi su odbili. Sjećam se da su zvali Krsta Brankovića, Mihajla Mustura, Mladena Grakalića i vjerovatno neke druge drugove.
Prilikom podjele hrane ili bilo kojeg zbora, logoraše su primoravali da pozdravljaju fašistički i sve dok okupator nije bio zadovoljan, hrana se ne bi dijelila. Ta ceremonija često je trajala vrlo dugo, a bezvoljno dizanje ruku dovodilo je do bijesa okupatora i nazivao nas je najpogodnijm imenima, upoređujući nas sa urođenicima njihovih kolonija. To im je bio omiljeni izraz. A čekanje podjele hrane bilo je dosta mučno u ljetno doba, kada je sunce pržilo, a oslabljeni logoraši jedva su se držali na nogama.
Iz ćelija smo izlazili tri puta dnevno: ujutro, na· podne i uveče. Svaki put bi ostajali po jedan sat. Za to vrijeme posvršavali bi najnužnije ‘!potrebe: pranje, vršenje nužde u kolektivnom klozetu i uobičajena šetnja. A uveče, kada se ćelije zatvore, tiho se razgovaralo. Nije se smio glas podići, a na svaki i najmanji šum vojnici bi glasno tražili da se umirimo, prijeteći oružjem. Tu prijetnju su i jednom ostvarili i ranili tri Hercegovca u čijoj ćeliji je neko zapalio šibicu (sjećanje Gruja Andrića).
Na lijevoj strani logora, kao što smo naglasili, bili su smješteni drugovi iz Hercegovine i Dalmacije. Režim prema njima bio je isti, samo raspored ishrane, ustajanja i izlaska, nije se poklapao sa rasporedom drugog Ddijela logora tako da je na ovaj način onemogućen kontakt logoraša. Njihovi uslovi su bili značajno teži, o čemu će biti riječi.
……
Veliki dio boraca bio je izveden pred Sud i osuđen na smrt (ova presuda je kasnije, za većinu, preinačena na doživotnu robiju) ali i tada su “Orjenci” poveli pjesmu o slobodi koja se orila ćelijama zatvora i dvoranama· sudnice. Na ovim primjerima junaštva živjela je Mamula i održavala duh Orjena.
Život na Mamuli, i pored stalne brige za održanje golog života, bio je ispunjen kako političkim radom tako i drugim djelatnostima. Našlo se dosta vremena da se pročita po koja prokrijumčarena knjiga, da se odigra partija šaha i karata. Uspjelo se da se dobiju cjelokupna djela Čehova (Boško Drobnjak), neka djela Balzaka i dr. Poneko je učio italijanski jezik i dobro ga savladao. Bilo je tu ljudi raznih profesija. sa velikim životnim iskustvom i svestranim obrazovanjem. Često su se vodile diskusije o raznim problemima, iz mnogih oblasti i sl.
PARTIJA I SKOJ
…….
Na kraju ovog poglavlja želio bih da nešto više kažem o dr Stevu Mrđenu (ranije je uzgred spomenut), ali ne kao o logorašu, koji je imao dobro, patriotsko držanje, dijelio bogate pakete i doprinio jedinstvu zatvorenika, po čemu ne bi bio izuzetak. Želim da nešto kažem o njemu kao jedinom ljekaru – zatvoreniku na Mamuli.
Steva Mrđena su cijenili i Italijani i ponekad dolazili kod njega za savjet, iako su povremeno (a možda i stalno) imali svog vojnog ljekara. Taj njegov autoritet mnogo je· koristio zatvorenicima da bi činio usluge i kao čovjek i kao ljekar. Bio je opreman da svoje znanje stavi u službu partijske politike. Dr. Mrđen je stalno bdio nad zdravljem zatvorenika i sa oskudnim sredstvima u uslovima logora, sa nedovoljno lijekova, pružio je mnogima neprocjenjivu pomoć. Mnoge je poslao u bolnicu Meljine na oporavak, izmišljajući bolest, a znajući da svi boluju od iste bolesti – iznurenosti i iscrpljenosti. Boravak logoraša, u Meljinama nije bio dug, ali to nije zavisilo od dr Mrđena. Često je vodio bučne diskusije, stručno se nadmudrivao sa mladim, neiskusnim italijanskim ljekarima, da bi nekoga poslao u bolnicu. Vršio je stalne ljekarske preglede zatvorenika, obavljao neke lakše operacije, davao injekcije kalcijuma, lijekove za jačanje i ubjeđivao logorske vlasti o potrebi bolje ljekarske njege. Kada je trebalo da Vlado Bijelić, po direktivi Partije ponese poruku Petru Ćebiću u bolnicu Meljine, da bi se dalje proslijedila Luki Matkoviću, Stevo je učinio sve da ga proglasi bolesnim i da isposluje da pođe u bolnicu Meljine, gdje se zadržao kratko vrijeme. Tu je dr Stevo Mrđen pokazao osvjedočenu hrabrost i u ubjeđivanju je bio toliko uporan da je u tome i uspio. Ubijedio je ne samo Italijane, već i nekog doktora Felera, zatvorenika, obrazovanog, kulturnog, ali nepouzdanog. I Italijani su popuštali pred njegovim argumentima, ali za kratko, kada bi više ljekara i rendgen pregledom u Meljinama ustanovili da se ne radi o nekoj posebnoj bolesti. Međutim, tada bi zatvorenik dolazio sa vijestima, paketima i porukama. Sve je to dr Stevo Mrđen radio na svoj specifični način, tako da je znao da razbije podozrenje Italijana i oni su mu vjerovali, pozivali ga da ih pregleda ili dolazili u ćeliju da im da savjet. Jednom je čak došao u ćeliju i komandant logora da ga Stevo pregleda.
Takav je bio Stevo Mrđen, naš logorski ljekar, koji je mnoge zadužio u logoru brigom i ljudskom pažnjom.
BJEKSTVO SA MAMULE
Pad fašizma u Italiji dočekan je među nama sa velikim oduševljenjem. Osjećala se pometnja među vojnicima, mada je većina željela brzi kraj rata i često javno izražavala želju da se što prije vrati kućama, uviđajući da je rat izgubljen. Često, uveče čula bi se pjesma stražara po zidinama Mamule, kroz koju bi se kao nit provlačila nostalgija za kućom, za bliskim i dragim bićima. To više nije bila vojska, već ljudi koji su osjećali da su prevareni i dovedeni u tuđu zemlju. Nastojali su da nam se približe i da nas obavijesti o svemu što se napolju dešava. Ali, ipak nije to bio kraj robovanja i logorskog života, iako je život u logoru postao lakši, snošljiviji i moglo se po čitav dan biti van ćelije, koje su se zatvarale samo noću. Ovakav način života omogućio je partijskoj organizaciji nesmetan rad i pripreme za nastupajuće događaje.· Tada su kolektivi besprijekorno funkcionisali. Sada se već mislilo na organizovanje logora po četama da bi se stvorila vojna organizacija, sposobna da u odlučnom momentu reaguje spremno i organizovano. Ubrzo, ovi logoraši su bili svrstavani u čete. Na čelu svake čete bili su prekaljeni borci Orijenskog bataljona, a za komandanta postavljen je Jurole Grakalić.
Međutim; Organizacija je bila ipak lakša strana posla. Tu su se nalazili sve borci i prijatelji pokreta; Jedinstvo mišljenja i akcije bilo je postignuto od prvog dana i svi su žarko željeli da se što prije dočepaju slobode. Vodili su se dugi razgovori kako i na koji način napustiti Mamulu i kako organizovati bijeg, kako prekinuti telefonsku vezu i podvodni kabl jedinu vezu sa kopnom. Pomišljalo se da bar jedan logoraš pobjegne sa Mamule. Javio se Krsto Vranković, prvoborac, poznati plivač. Ali, ova ideja je odbačena kao neizvodljiva. Zapravo, namjeravalo se da ga sa kiblom iznesu van zidina i da tamo sačeka noć, da bi preplivao do Luštice. Međutim, on nije mogao da stane u kiblu. Iako se od ovoga odustalo i dalje se mislilo kako pobjeći iz logora. Rodila se ideja da se od gredica kreveta naprave splavovi za prebacivanje do Luštice. Preduzete su mjere da događaji ne zateknu logoraše zatvorene u ćelijama. Drug Dušan Novaković, koji je bio u kovačnici, napravio je kalauze za svaku ćeliju da se mogu u toku noći otvoriti ako to situacija bude zahtijevala.
Nestrpljenje je raslo i vršen je pritisak na Italijane da se zatvorenici puste iz logora. Slate su delegacije na pregovore sa upravom lorora (Erih Koš, Đorđe Doklestić, Miloš Bakočević). Iza ovih pregovora stajala je partijska organizacija. Iznenađeni komandant lorora odgovarao je: ,,Vederemo” (vidjećemo). Kolebao se, ali nije preduzimao mjere, jer je bio skrhan i slomljen događajima, a vjerovatno nije imao ni naređenje više komande. Ali, u isto vrijeme, komandant je bio iznerviran drskošću logoraša i u jednom momentu u atmosferi neizvjesnosti i pritiska uzviknuo je: ,,Pa dobro, ko je ovdje komandant?” Jugole je odgovorio: ,,Ja”. Komandant je ostao zapanjen i nemoćno je odmahnuo rukom (sjećanje Miloša Bakočevića). U takvoj atmosferi, punoj nervoze, nestrpljenja, raznih vijesti, dovođenja novih zatvorenika, dočekan je slom Italije. Logoraši su slavili pad i stalno vršili pritisak na čitavu posadu da se otvore vrata logora. U isto vrijeme vršen je pri-tisak napolju, kako pregovorima partizanskih predstavnika sa italijanskim vlastima, tako i roditelja i ostalih građana. Ovaj pritisak je naročito porastao kada se saznalo da su Njemci ušli u Boku, okupirali Kobilu, Prevlaku i Oštru. To je bila malobrojna prethodnica Njemaca, vjerovatno iz pravca Dubrovnika. Čvrsto se odlučilo da se Njemci ne sačekaju u logoru. Situacija je bila dosta nejasna. Italijani su i dalje držali Mamulu, utvrđenje Arzu i dijelove Boke, a na Prevlaci i Oštroj Njemci i Italijani su sarađivali, dok ih Njemci nijesu razoružali i strpali u zatvor skupa sa logorašima na Prevlaci. Uskoro je došlo do oružanog sukoba između Italijana i Njemaca.
Preko Mamule počeo je artiljerijski dvoboj između Njemaca na Oštroj i Italijana na Arzi. Čitav dan preko Mamule nebom su parale granate. Počeo je mali rat dojučerašnjih saveznika.
ItaIijani na Mamuli preplašeno su posmatrali dvoboj, a obeshrabreni, izgubljeni, nijesu bili u stanju da vladaju logorom. U takvoj psihozi komandant je saopštio logorašima da mogu napustiti logor. Nije nam poznato da li su Italijani imali naređenje o raspuštanju logora, ali bez obzira na tu činjenicu, oni su željeli da se što prije oslobode logora i da se prebace na drugu stranu, jer i oni nijesu bili sigurni za svoju sudbinu, posebno kada su Njemci već bili na domak Mamule. Jedino karabinjeri su se teško mirili sa sudbinom kapitulacije, izražavali su kulturnu misiju italijanske vojske, nipodaštavali naša stremljenja, ali su ipak bježali sa ostrva, kao sa nekog ukletog mjesta.
….
Svima je bio cilj da se logoraši što prije oslobode. I uskoro pred Mamulom se pojavila brodica “Hvala bogu”, vlasništvo porodice Botica. Brodica vođena Mirkom Đuraškovićem i Vidom Cvjetkovićem, prebacila je u toku dana oko 300 logoraša na poluostrvo Luštica. Skupa sa logorašima, Bokeljima i Hercegovcima, prebacivali su se i Italijani. Za to vrijeme dvoboj je i dalje trajao. Nekoliko ispaljenih granata sa Kobile na brodicu prošlo bez posljedica. Brodica je stalno prebacivala lgoraše i tu, na dohvat slobode, izdahnuo je iscrpljen robovanjem Jovo Lučić, pravnik iz Sutorine. Na Luštici su mnogi vojnici razoružani. Tamo je i komandantu oduzet pištolj (Radomir Vukšić).
…..
Kroz logor Mamula, u toku dvije godine, prošlo je oko 2.000 zatvorenika. Mnogi su odvedeni u Italiju u druge logore, ali svi ovi, kao i oni koji su ostali na Mamuli, poslije kapitulacije Italije hitali su u partizanske jedinice. Popunjavali su crnogorske, dalmatinske, hrvatske i slovenačke brigade u kojima su mnogi položili život za slobodu domovine.
Napomena: Prilikom pisanja ovog priloga o Mamuli, koristio sam sjećanja Luke Tomanovića, Mladena Grkalića, Boža Andrića, Gruja Andrića i Vlada Bijelića. Međutim, ovaj rad nema pretenzije da pruži cjelovitu sliku logora Mamula. Sjećanjem drugih drugova dobila bi se potpunija i objektivnija slika ovog logora.
MARKSISTIČKI CENTRI I FONDOVI ZA NJEGOVANJE I RAZVIJANJE REVOLUCIONARNIH TRADICIJA NOR-a OPŠTINA: HERCEG-NOVOG, TIVTA I KOTORANARODNO OSLOBODILAČKI RAT I REVOLUCIJA U BOKI KOTORSKOJ
u vrijeme privremene krize od aprila 1942. do septembra 1943. godine
(Zbornik radova sa Okrugog stola održanog u Risnu 20. januara 1984. godine)
Kотор, 1986.
U svom napisu obradio sam temu koja se odnosi na zatvor u Kotoru i na logor Mamula. Pokušaću da objasnim neka svoja mišljenja i iznesem ono što sam doživio kao devetnaestogodišnii mladić i čega se živo sjećam. To je ono što sam za godinu dana vidio i doživio.
Našao sam se uhapšen 4. aprila 1942. godine od strane karabinijera u Tivtu. Potom sam bio devet dana u Škaljarima, u nadležnosti »crnog viteza«, po zlu čuvenog, a potom sam se obreo u zatvoru u Kotoru.
Jedne noći su dva puta prozivali uhapšene za koje se nije znao kuda idu. Prije pola noći pročitan je jedan spisak, a kasnije drugi. Nakon toga, lako je vladala nedoumica šta će biti sa nama, nastala je prava jurnjava kroz zatvor. Mnogi su se spremali za odlazak. Počele su se pjevati partizanske pjesme. Tako pamtim da su se razlijegale »Mitrovčanka«, »Bilećanka«. Sve se orilo od pjesme. Flase koje smo imali u ćelijama, a služile su za vodu, bacane su kroz prozor, a dolje ulicom su šetali italijanski stražari i vojnici.
Pamtim tako jednog starog italijanskog zatvorskog stražara koji je obilazio sobe i molio:
»Nemojte pjevati boljševičke pjesme! « On je znao šta se pjeva, ali nije to mogao spriječiti.
Bio je tek početak aprila kada se jednog ranog jutra ispred kotorskog zatvora postrojilo nas osamdeset do devedeset zatvorenika. Prije toga vezali su nas lisicama. Uputiii smo se gornjim dijelom grada, preko Benova, ka kotorskoj rivi, gdje je bio privezan jedan italijanski brod. Na osnovu toga smo zaključili da nas vode u Italiju. Međutim, u blizini broda je bio neki remorker. Bio je to ronilački tender. Ja sam taj brod znao ,od ranije kao radnik Pomorskog arsenala, jer je služio za prevoz radnika ove ustanove. On je imao jednu jedinu prostoriju u koju je tre- balo sve nas nabiti.
Ukrcavanje u običnim prilikama ne bi trebalo da pričinjava problem. Međutim, za nas vezane bilo je to veoma teško, jezivo.
Neko je imao debelu ruku, drugi tanku. Nekima su lisice bile jako stegnute, drugima opet labave. Niz stepenice je jedva po jedan mo- gao ići, a ovoga puta morala su po dvojica. Bilo je to veoma teško, tako da su kosti pucale.
Nakon dužeg natezanja smo se smjestili. Prošlo je možda sat ili dva kada smo se počeli propitivati kuda nas voze i kuda idemo.Brod je vozio, ali nijesmo imali predstave gdje će nas iskrcati.
Bila je to puna neizvjesnost. Onda smo vidjeli da se pojavljuje Herceg-Novi. Nakon otprilike dva sata vožnje remorker je pristao na hridinama na Mamuli. Tu nije bilo nekog pristaništa, već je bilo samo improvizirano mjesto za vezivanje.
Počelo je iskrcavanje na ostrvo. Nijesmo znali šta će sa nama. Žene i djecu odveli su na Prevlaku. Od zatvorskih vlasti dobili smo prazne slamarice, koje smo napunili nekom prljavom slamom. Nakon toga smjestili smo se u ćelije. U svakoj je bilo po Četrdeset logoraša, odnosno po osamdeset, jer su dvije ćelije bile vezane međusobno otvorenim zidovima. Pod je bio jako mokar. Ležali smo na slamaricama u kojima nije bilo dovoljno slame.
Negdje pred moj izlazak dobili smo drvene krevete, na spratove.Počeo je da se odvija život prema propisima logorskih vlasti.
Bio je to u stvari fašistički teror. Hrana je bila veoma loša: tek da se preživi. Ujutro smo dobijali nekakvu paštetu, kao i neke splačine što je trebalo da je kafa. Oko deset sati smo dobijali navodno po 12 dekagrama hljeba. Međutim, bilo je znatno manje, to mogu garantovati. Uveče smo dobijali krišku sira, kao i par smrdljivih grčkih maslina. Ručak je imao svoj naročiti protokol.
Karabinjeri bi otvorili sve ćelije. Mi bismo izašli vani i postrojili se u četvororedove. Morali bismo vani čekati u toj dugoj koloni po par sati, dok ne dođemo na red da dobijemo hranu. Onda je slijedio ceremonijal. Nakon komande »Mirno«, na šta bismo mi zauzeli stav mirno, slijedio bi uzvik: »Eviva Re!« Potom i obavezno: »Eviva Ducce!« Mi smo morali da ovo ponavljamo, ali najčešće malo ko bi ovo izgovarao za italijanskim starješinom. To bi se ponavljalo po nekoliko puta dok se ne bi smilovali i počeli dijeliti ručak. Kada bismo dobili onu tekućinu, posijedali bismo kao djeca, držali porcije na krilu i brojili koliko smo dobili šupijota u porciji. Onaj ko je imao više od desetak komada bio je pravi sretnik. Neko vrijeme to je bilo posebno zanimanje.
Neposredno po dolasku na Mamulu Italijani su razdijelili logor na dva dijela: na lijevo i desno krilo. Oni su ih zvali »ala destra« i. »ala sinislra«. Naša strana, u kojoj su bili Bokelji i drugi intermrci sa teritorije koju je Italija anektirala, morala je od tada u ophođenju sa logorskim vlastima da govori, na italijanskom jeziku. Okupator je to obrazlagao činjenicom da smo postali dio italijanske teritorije. A ko bi neko govorio našim jezikom bio bi opomenut. Kada je riječ o onima koji su bili iz neanektiranih područja u obraćanju zatvorenicima pomagao je prevodilac, a kod nas to nije smio da bude slučaj.
Standard Bokelja na Mamuli bio je bolji nego ostalih. Razlog za to ležao je u mogućnosti da dobijamo od svojih kuća pakete.Međutim, valja istaći da pošiljke sa hranom nijesu stizale od svih.
Bilo je i onih Bokelja koji su veoma oskudijevali i gladovali. Tada se došlo na ideju da se formiraju kolektivi, koji su doveli do novih odnosa među logorašima tamo gdje su djelovali. Od tada sve što se dobijalo dijelilo se u kolektivu, prema dogovoru, uglavnom na ravne djelove. Činjenica je ono što je u više navrata istaknuto na mnogim mjestima, pa i ovdje, da niko ko je primao paket nije bio njegov vlasnik.
Sjećam se Ivana Kaloze iz Tivta, koji je bio iz Istre. On je već jmao iskustva kako organizovati logorski život, te je i ovdje bio jedan od pobornika organizacije kolektiva.Ja sam tada bio veoma mlad, tako da neki utisci moraju da budu proizvod moga položaja i gledanja u tim godinama. Ipak znam da je među logorašima djelovala i Komunistička partija.
Sjećam se da su održavani sastanci. Pamtim i imena nekih od tih komunista: Petra Vrbice, Đorđa Vukasovića — Bara, Gaja Vrbice. Oni su radili u jednom od uglova. Nijesam bio komunista, niti sam učestvovao u radu, ali sam znao da Partija djeluje.
Zaslugom doktora Mrđena, koji je bio Ijekar, jedna grupa Bokelja je uspjela, navodno zoog toga što su bili bolesni, da isposluje da se prima duplo sljedovanje. Međutim, ta dodatna hrana nije služila samo onima kojima je bila namijenjena. Dok smo jednog dana to mi primali, narednog je to upućivano susjednom krilu gdje su bili drugovi iz Dalmacije i Hercegovine, da bi se ublažila njihova glad i da bi se spasli od umiranja od gladi. Već sam rekao da su oni bili u gorem položaju jer nijesu primali pakete, za razliku od nas.
Ipak, neki su, i pored akcija kolektiva i Partije da se svi odrze u zivotu, ovdje umrli. Tako pamtim smrt nekog Miletića (ime sam mu zaboravio). Bilo je nevrijeme, te nijesmo uspjeli da ga sahranimo vani, nego je zakopan na Mamuli. Za vrijeme moga boravka u logoru ne sjećam se da je još neko umro i da je zakopan na samoj Mamuli.
Doktor Mrđen je mnogo napravio kako bi spasao jedan broj logoraša s Mamule. On je to radio ne -samo za one koji su stvamo bih bolesni i kojima je bio potreban poseban tretman već i za mnoge druge. Oboljeli su upućivani u bolnicu u Meljine, na liječenje. Preko toga punkta dolazili smo do mnogih podataka o stanju na terenu i posebno na ratištima, a i drugovi na terenu su tako imali informacije o našem životu. Međutim, ovakvo ponašanje Mrđena nije moglo ostati neprimijećeno od strane Italijana.
Kada su ga otkrili, smijenili su ga.
Vezu između Herceg-Novog ali ostalih mjesta duž Bokokotorskog zaliva i Mamule održavala je »Barfoara«. Bio je to brod koji smo mi nazvali »MARICA«. Ona je imala razne misije: dovodila je zatvorenike na Mamulu, odvodila mnoge na liječenje, njom je dovožena hrana, paketi. Ovim brodom su odvodili sa Mamule u susjedni logor na Prevlaci Dalmatince i Hercegovce koji su bili na izmaku snage, a i one koji su išli svojim kućama i bili oslobođeni daljeg boravka u logoru.
Režim u logoru bio je veoma strog. Okupator je nastojao na razne načine da prekine naše veze. Jedan od vidova održavanja kontakata bili su paketi. Zato su oni veoma pažljivo pregledam od zatvorskih vlasti. Ipak, u njima bi se ponešto prošvercovalo, posebno u kruhu. Informacije bi stizale i u kremi za cipele. Na dnu kutije bi se nalazilo pismo sa važnim podacima koji su nas interesovali. Ili bi čep bio izdubljen a u njemu bi bilo pismo.
Toga se Italijani nijesu dosjećali. I u flašama vina odnosno u ambalaži »kjanti«-vina, stojala su pisma. Međutim, Italijani su sve više dolazili do tih ilegalnih poruka i oduzimali nam ih.
Već 17. aprila 1941. god. prilikom italijanske okupacije Boke Kotorske u Tivatskom zalivu poručnici bojnog broda narodni heroji Milan Spasić i Sergije Mašera prvi su u Boki, a najvjerovatnije i u čitavoj našoj zemlji digli glas protesta i mržnje prema tuđinu — okupatoru. Zadojeni osjećajem patriotizma i Ijubavlju prema -svojoj zemlji i svome narodu, minirali su razarač »Zagreb« bivše jugoslovenske ratne mornarice i sa njime potonuli u plavu grobnicu.
Ovaj herojski podvig, kakav se u istoriji ratne mornarice naše i šire ne pamti, ostaće vječno upisan zlatnim slovima u istoriji jugoslovenskih naroda.
Italijanski okupator dočekan na ovaj način u Boki, a koji je bio odraz misli čitavog njegovog stanovništva, već prvog momenta okupacije, iznenađen ovakvim dočekom, bio je upozoren da narod Boke Kotorske ne prihvata na svome tlu tuđina i da će se svim mogućim sredstvima protiv njega boriti, bez obzira na žrtve koje će dati.
Odmah nakon reorganizacije partijske organizacije Boke Kotorske i njene podjele na dva mjesna komiteta (za istočnu i zapadnu Boku, tj. za Kotor i za Herceg-Novi), pristupilo se formiranju vojnih jedinica Orjenskog bataljona i Kotorsko primorskog bataljona Lovćenskog;odreda radi pružanja otpora okupatoru.
Već prije narodnog ustanka na Mihovoj glavici kod Tivta, Mato Petrović i Milo Vrbica daju uputstva da se u svim mjestima formiraju odbori NOB-a. Na tom sastanku prisutni su bilii: Gracija Petković, Ernest Stipanić, Tonći Petković, Frano Luković i ja (Daro Petković). Skoro u svim mjestima su formirani odbori NOB-a, koji vrše pripremu za oružanu borbu. Svi ovi odbori NOF-a od oktobra 1941. god. prerastaju u narodnooslobodilačke odbore.
Ovako postavljena organizacija vlasti omogućila je da se na delegatskom sistemu za čitavo područje Mjesnog komiteta KPJ za istočnu Boku formira Međuopštinski narodnooslobodilački odbor za područja današnje kotorske i tivatske opštine.
Izbijanjem Trineastojulskog ustanka u Crnoj Gori italijanski okupator je za odmazdu, a i da bi prestrašio narod ovoga kraja, 18.oktobra 1941. god. strijeljao grupu rodoljuba i komunista u ŠkaIjarima, a isto tako tih dana i rodoljube u Orahovcu.
Oružane akcije Orjenskog partizanskog bataIjona i Pomorskog bataljona, a naročito borba na Paštrovnici Pobori iznad Budve za područje istočne Boke doprinijele su da je italijanski okupator počeo masovna hapšenja rodoljuba Boke. Uhapšem rodoIjubi zatvarani su kotorskom zatvoru i na brodu u kotorskom zalivu odakle su internirani u logore »Mamula« i »Prevlaka« i u logore u Italiji.
Danas, poslije 45 godina, vrlo je teško govoriti o sjećanjima iz zatvorskog i logorskog života, pa ću pokušati da osvježim neke stvarne i istinite činjenice, o čemu sam se konsultovao sa nekoliko drugova koji su sa mnom bili u zatvoru u Kotoru i u internaciji na Mamuli, kao: Ernesta Stipanića, Veljka Koraća, Tripa Nikolića, Miroslava Slabija, Bara Vukasovića i druge drugove, koji će me dopuniti.
Kao aktivisti NOP-a i sekretaru Narodnooslobodilačkog odbora u Tivtu, karabinjeri su mi 3. aprila 1942. god. blokirali kuću u Tivtu i uhapsili me, vezali lancima i sproveli u karabinjersku stanicu u Tivtu. Tu sam zadržan dva dana i bio preslušan.
Iz pitanja postavljenih na saslušanju stekao sam utisak da su Italijani putem svojih saradnika o mnogo čemu upoznati, tj. o mom radu i radu drugih aktivista za NOP. U karabinjerskoj stanici u Tivtu našao sam zatvorene Tripa Nikolića i Mira Slabija. Pri saslušanju bio sam od strane karabinjera maltretiran. Iz karabinjerske stanice sam sa Tripom Nikolićem i Miroslavom Slabijem prebačen u karabinjersku stanicu u Škaljarima, u Kotoru i predat poznatom teroristi poručniku karabinjera tenentu Kanđida Mariju, zv. »crni vitez«, kojeg smo mi po zlom glasu tako prozvali. Smješten sam sa njima u podrumu iste zgrade, koji nije imao prozore a vazduh je dolazio kroz jedan mali otvor promjera oko 10 cm. U ćeliji sam, koiiko se sjećam, ostao 9 dana. Vode nam nijesu davali, već nam je jedan mališan, kojeg su Italijani držali da radi neke sporedne poslove u podrumu, donosio vodu u flaši i kroz mali otvor vrata sipao nam u usta. Iz ove ćelije prebačen sam u kotorski zatvor i odatle sam tri puta dovođen na saslušanje u karabinjersku stanicu u Škaljarima. Saslušavao me »crni vitez« i drugi karabinjeri. Bio sam zaprepašćen mnogim istinitim podacima o meni i mojim drugovima u vezi sa radom za NOP, kojima su raspolagali Italijani. Čak su raspolagali i datumima, kao npr. o formiranju ilegalnog Narodnooslobodilačkog odbora. Bio sam terećen za učešće u raznim akcijama i raspolagali su podacima istinitim za nekih 50%.
Do hapšenja sam radio kao brodograditelj u pomorskom »Arsenalu« u Tivtu, ali je taj rad bio prividnog karaktera i služio je kao kamuflaža kod okupatora radi rada a NOP. Više sam bio odsutan sa posla da bih radio na zadacima NOP-a. Zahvaljujući poslovođi Vinku Grubišiću, koji je mene vodio na posao svakog dana, kao i Mata Fanfata, Felića Grandisa i druge, to je dosta uticalo i pomoglo mi kod »crnog viteza« kada je dobio izvještaj da sam bio na radu u »Arsenalu« u danima koje mi je stavljao na teret.
Od tada me više nije pozivao na saslušanje, već sam ostao u zatvoru u Kotoru.
Iz kotorskog zatvora prebačen sam ‘u Kvesturu na saslušanje. Na moje zaprepašćenje našao sam Marka Maslovara i koji je izvršio jedan podvig na neprijatelja za koju akciju sam ja bio upoznat. Uplašio sam se da je Marko Maslovar nešto priznao o njegovom i mom radu za NOP. Međutim, on je zaista imao herojsko držanje, kako na saslušanju tako i u zatvoru i u logoru na Mamuli. Vrlo rado bih napisao poseban referat o junačkim podvizima Marka Maslovara, kako o njegovom držanju pred okupatorom tako i o njegovom učešću u bezbroju oružanih akcija u borbi protiv okupatora, pa ukoliko bi Istorijski institut to prihvatio ja ću napisati. U osam dana boravka u Kotoru vidio sam kroz prozor kako karabinjeri vode u zatvor čitav ilegalni Narodnooslobodilački odbor iz Tivta i rukovodstvo omladine. Njih su smjestili na drugi sprat, tako da sa njima nijesam mogao doći u kontakt. Zamolio sam zatvorenika Todora Vukčevića iz Budve, koji je u zatvoru raznosio hranu, i čistio stepenice, da odnese pismo Đuru Vuksanoviću, članu ilegalnog Narodnooslobodilačkog odbora, što je on i uradio. U tom pismu sam obavijestio Vuksanovića da ja na sa slušanjima ništa nijesam priznao o radu za NOP, iako Italijani o tome raspolažu podacima, te da sa tim upozna čitavu grupu koja je sa njim bila. Svi preslušani nijesu ništa priznali i svi članovi ilegalnog odbora su nakon osam dana pusteni kući, a drugovi iz odbora omladine Srećko Radošević i Tripo Erceg pušteni su kući poslije mjesec dana. Puštanje svih ovih drugova na slobodu, osim mene, bio je rezultat njihovog dobrog držanja i nepriznavanja pred okupatorom ničega o ilegalnom radu. U zatvorskoj ćeliji u Kotoru sa mnom su bili Ernest Stipanić, brat Paska Cupića Božo, Tripo Erceg, Srećko Radošević, Niko Rizoniko i kriminalac Ivo P. Brkan iz Bogdašića. On je 1941 god. iz pistolja ubio svoju ženu Anđu rođenu Petković, baš u vrijeme kada su partizani na ovom području izvršili nekoliko oružanih akcija na petokolonaše, pa je računao da će se ovaj zločin pripisati partizanima. Ubijena žena je bila prijatelj NOP-a, kao i čitava njezina po rodu porodica. Svi smo se plašili od ovog kriminalca sa kojim smo više izvodili šale da ne bi imao kakvih podataka o na- sem radu za NOP i prijavio okupatoru. j Boraveći u kotorskom zatvoru primijetio sam kako je u jednoj ćeliji smješten jedan zatvorenik sam i da ima krevet. On ie šio robu na šivaćoj mašini. To ie meni bilo sumnjivo, pa sam pitao zatvorenika Đorđa Vukasovića zv. Bara o torne ko je ovaj zatvorenik. Dobio sam odgovor da je to Krsto Crnogorčević, partijski rukovodilac Orjenskog bataljona, i da se od njega svi čuvamo jer je saradnik okupatora i sve je izdao. Ja i ostali drugovi iz moje ćelije prenosili smo zatvorenicima da se cuvaju od Crno- gorčevića
Krajem maja 1942. god., koliko se danas sjećam, uslijedila je prva intrernacija iz Kotora na otok Mamula. Interniran sam sa Đorđem—Barom Vukasovićem, Petrom Ćoricem, Gajom Vrbicom, Smodlakom Slavenkom; koliko se sjećam bilo nas je 18-20 drugova. Na Mamuli smo zatekli četiri druga i to Andriju Marinića , Andriju Milutinovića, Joza A. Petkovića i Branka Radanovića.Na Mamuli smo dobili samo po jednu slamancu ali bez slame. Bila je strašna vlaga u ćeliji, tako da nijesmo mogli spavati.
U ćeliji na Mamuli Baro Vukasović je sa Gajom Vrbicom Petrom Ćorićem i drugima vodio razgovor bez mog učešća i i nakon obavljenog razgovora saopštio mi je da smo formirali kolektivno rukovodstvo (to je bio prijateljski kolektiv a kasnije po dolasku iz Orjenskog bataljona kolektiv je radio pod partijskim rukovodstvom) i da sam ja određen za rukovodioca kolektiva. Meni je bilo nejasno šta to značia onda me upoznao da cemo svi u ćeliji živjeti kolektivnim životom i da ubuduće kada nekom zatvoreniku stigne od kuće paket da ga on neće primata već ja kao rukovodilac kolektiva, te da ću svu hranu dijeliti jednako svima u ćeliji. Tako sam se prihvatio datog povjerenja i dijelio sam svu hranu jednako svim zatvorenicima u ćeliji.
Svakog dana kada smo na kazanu primali hranu u stroju jedan Italijan koji je bio dežurni vikao je »Viva il Duce« a mi da odgovaramo »A noi«. Međutim, niko nije htio glasno da to kaže već smo izgovarali razne riječi, suprotno od onog sto se od nas tražilo. (Neko je izgovarao samo »Baa«, a neko samo otvarao usta bez govora.) Treba istaći da je nakon rasformiranja Orjenskog partizanskog bataljona koncem maja 1942. god. pao u ruke okupatora veći broj njegovih boraca. Oni su većinom upućeni na suđenje u Kotor a potom internirani na Mamulu. Njihovim dolaskom na Mamulu još ’više se pojačao rad za NOP i kolektivni život među internircima.
Želim posebno istaći da sam se neposredno pred kapitulaciju Italije, negdje u junu 1943. god., sreo u internaciji na Mamuli -sa drugovima Ernestom Stipanićem, Veljkom Koraćem, Mitrom Vuksanovićem, Barom Vukasovićem, Vukom Vuksanovićem i mnogim drugima, koji su me ponovo zadužili da budem rukovodilac kolektiva (to je bila partijska direktiva), tj. da vršim raspodjelu hrane koja je u paketu od kuća dolazila.
Intenirci na Mamuli saznali su da je fašizam u Italiji kapitulirao što ima je dalo posebnu hrabrost. Nakon pada fašizma fabrikanti braća Vučković iz Kotora uputili su internircima veće količine hrane na Mamulu. Znajući da su tu hranu uputili do juče narodni neprijatelji, iako iznemogli od gladi energično smo odbili da je primimo. Bilo je, doduše, pojedinaca koji su hranu primili, pa kojih su neki poslije izlaska sa Mamule otišli u četnike. Među ovim internircima koji su otišli u četnike bio je i zloglasni Ilija Odalović iz Krivošija, koji je kao internirac primao hranu iz kolektiva od primljenih paketa, iako smo ga znali odranije kao pri- padnika četničke organizacije. Nakon izlaska iz logora, u decembru 1943. god., u sastavu Vučedolske brigade došao je u moju kuću pa se zainteresovao za mene i pitao moju majku gdje se nalazi rukovodilac kolektiva sa Mamule. U znak »pažnje« prema meni, Odalović je moju majku pretukao i slomio joj ruku.
U danima kapitulacije Italije septembra 1943. god. mi smo i na Mamuli primijetili da se nešto krupno događa. Vidjeli smo da se sa Obosnika, gdje se nalazila baterija, puca prema Prevlaci i da sve kugle lete preko Mamule i tuku poluotok Prevlaku. U prvom momentu smatrali smo da to Njemci pucaju na internirce na Prevlaci, a do će potom otvoriti mitraljesko-topovsku vatru na internirce na Mamuli. Nastalo je neuobičajeno uzbuđenje među internircima. Putem veze saznali smo da se na poluotoku Prevlaka nalaze Njemci, te da Italijani sa Obosnika pucaju na njih jer Obosnik još nijesu bili posjeli Njemci. U tim trenucima Baro Vukasović i Mitar i Vuko Vuksanović određuju delegaciju u kojoj smo bili ja (kao rukovodilac), Ernest Stipanić i Veljko Korać, sa zadatkom da pregovaramo s Italijanskim komandantom otoka Mamule da raspusti logor. Kako je logor Mamula bio pregrađen žičanom ogradom na dva dijela, a sam otišao kod stražara logora na žičanoj ogradi i tražio od njega da izvijesti komandatna logora koji se nalazio u drugom dijelu logora, da dođe kod logoraša radi razgovora. Sjutradan je komandant logora došao sa 4 vojnika sa šmajserima. Tražio je od logoraša da kazu ko je njega pozvao na razgovor. Tom prilikom smo se Ernest Stipanić, Veljko Korać i ja izdvojili i otišli u pravcu komandanta. Saopštili smo mu da je Italija kao država kapitulirala, te da nema svrhe da nas i dalje drži u zarobljeništvu, već da nas pusti na slobodu. Komandant logora nam nije dao nikakav odgovor već je otišao. Vec Sjutradan oko 12 sati ponovo je došao na bodljikavu zicu sa četiri karabinjera sa šmajserima i jedan od karabinjera je uzviknuo: Petković Natale di Andreja vjeni kva! Nije mi se išlo. Ja i svi moju drugovi smo mislili da će me strijeljati, ali najvecu hrabnost mi je u tom momentu dao Mitar Vuksanović koji mi je rekao: »Daro, ako ubije tebe pobiće i sve nas i moraš izaći! Izišao sam iz ćelije u kojoj je bilo 40-50 drugova i laganim korakom približavao sam se komandantu logora. Kada sam došao kod žičane ograde komandant logora i četiri karabinijera u jednom glasu pozdravih: »salute«. Odgovorio sam im »Zdravo« i drhtao od straha. Komandant mi je tom prilikom iz svega glasa uzviknuo »Signor Natale andiamo tuti uguale kontra in tedesko«, te »odji sera sijamo tuti liberi«. Odgovorio sam mu: »Gracije mile«.
Kada sam se vratio u ćeliju nastalo je veselje. Najveći je problem bio kako obavijestiti drugi dio otoka Mamule. Tada sam se popeo na karaulu pored dimnjaka i prenio sam drugom dijelu logoraša na Mamuli uz razgovor na prste. Ko je tada primio moje saopštenje — to mi nije poznato.
Istoga dana naveče oko 20 sati na otok Mamulu pristao je jedan brod, ukrcao logoraše sa istočnog dijela Mamule i odveo ih na suprotnu stranu u Rose, dok sam ja bio u zapadnom dijelu.
Prilikom vožnje prema Rosama Njemci koji su bili već okupirali poluotok Prevlaku granatama su tukli prema brodu. Zapovjednik broda, kada je došao u Rose, nije htio da se vrati po ostale logoraše. Međutim, neki od drugova već odavno pričaju kako se brod vratio da prihvati nas internirce sa zapadne strane Mamule. Rekli su mi da je navodno Vido Cvjetković izvadio pištolj na komandanta broda i prisilio ga da se vrati na Mamulu i prihvati drugi dio interniraca, što je ovaj i uradio. Otkuda je Vido Cvjetković došao u posjed pištolja i da li je pištolj imao kod sebe na otoku Mamuli — to će svakako drugi drugovi da rasvijetle, jer ja nijesam s njim bio u tom dijelu na Mamuli.
Sjutradan oko 3 sata izjutra brod je pristao na Mamulu i svi smo se na njega ukrcali, ali nijesmo više išli na Rose vec smo se lagano iskrcali na Žanjici i odatle uputili na razne načine svojim kućama u razne krajeve Boke i van nje. Ja sam seiz Krašića s Ernestom Stipanićem i Veljkom Koraćem prebacio čamcem u Tivat.
Napominjem da je logor Mamula bio podijeljen na dva dijela.
S obzirom na režim koji je vladao u logoru, nijesam u stanju da govorim o drugom dijelu logora. O tome će govoriti drugovi koji su se tamo nalazili.
VEZA JE USPOSTAVLJENA
Jednog dana Talijanima se prijavio dezerter Marko Lazarević (danas emigrant u Zapadnoj Njemačkoj), koji im je kazao sve što je znao o našeM pokretu i o nama pozadinskim radnicima. Tako su okupatori, pored imena ostalih ilegalaca, dobili i moje ime. On je izdao i drugove: Stipa Lončarića, Vlada Porobića, Aleksu Mikulića i Boška Drobnjaka.
Isti dan do podne svi smo pohapšeni. Sjećam se, mene su našli dok sam se šišao u brijačnici Karla Cibera. Nijesam znao kako je nastala provala. Dva karabinijera upala su u radnju sa uperenim pištoljima i lišila me slobode. Odveden sam u sudski zatvor u Herceg Novi. U jednoj ćeliji našli smo se svi navedeni drugovi.
Uzalud pitamo, ko je, šta je uzrok ove provale.
Ključar zatvora Krsto Dončić, inače naš simpatizer, imao je dobre veze sa našim pokretom. Doznali smo od njega da nas je izdao Marko Lazarević, koji se predao Talijanima.
Tako smo mogli već lakše podesiti svoje držanje pred neprijateljem. Nad nama vode istragu, ali nas u početku fizički ne maltretiraju. Naravno, držimo se dogovora — odričemo saradnju i veze sa NOP-om i NOV-om.
Sutradan, vezane jednog po jednog, na rastojanju od po 30 metara (pored svakog od nas dvojica karabinijera), sprovode nas u kvesturu na saslušanje. Sprovode nas u 10 sati zbog toga što su u to vrijeme hercegovačke ulice najživlje. Cilj fašista je zastrašivanje naroda, da dokažu kako se »raspada narodnooslobodilački pokret«.
Cijela naša grupa, upravo svaki pojedinac, ima odlično držanje, držanje dostojno narodnih boraca. U roku od osam dana sprovode nas pojedinačno svaki čas noću na saslušanje u kvesturu.
Poslije osam dana sprovedeni smo brodom u kotorski zatvor. Bilo je to, mislim, oko 5. maja 1942.
Zatvor u Kotoru prepun je i pretijesan za sve. Tih dana prebacuju nas po grupama na otok Mamulu.
Kad su nas ukrcali u brod, nijesmo znali kamo nas dovode, Brod je pristao na Mamulu. Tada saznasmo, da čemo biti stanovnici stare austrougarske tvrđave — pretvorene u logor.
Još ne znamo da li ćemo tu ostati, ili je to samo prolazna stanica na putu za dalju internaciju.
Neizvjesnost stvara mučnu atmosferu. Uz to su nesnosne vrućine, a mi sabijeni po 70 u malom prostoru ćelije. Glad i žeđ pojačavaju naša stradanja. Svakodnevno se dešavaju smrtni slučajevi među Hercegovcima, koji su ovdje dovedeni mnogo ranije. Oni su potpuno fizički iscrpljeni od gladi i ostalih muka.. početku nemamo nikakve veze sa našim pokretom na kopnu. Svako veče ponekoga odvode. Pronosi se vijest — ide na saslušanje. Predskazuje se:
— ide drugi logor.
— ide . . .
Uglavnom, niko se ne vraća. Naše neiskazane sumnje potvrđene su. Nešto kasnije doznajemo: naši drugovi likvidirani su na raznim stranama Crnogorskog primorja Kamenom, Dugonji, duž Rivijere, u Grblju,Kotoru, (uglavnom Hercegovci i jedna grupa Bokelja)… Fašisti strogo drže u tajnosti mjesta određena za likvidaciju, osim onih javnih strijeljanja koji vrše radi: zastrašivanja stanovništva.
Čini mi se, Mamula je mjesto okupatorskog »čistilišta«. Na koga će i kada doći red bilo pitanje koje se kao giljotina svakodnevno. Ove jeseni 1942. godine likvidirani su svi i drugovi koje je okupator po spisku odabrao. Jedan broj drugova odvođen je sa Mamule na specijalne vojne sudove. Mahom u Zadar. Tu im je izricana većinom smrtna kazna ili robija po 100 i više godina. Naravno, sve te kazne (izuzev smrtne) bile su kao neka premija za osuđenike, jer je u svakome od nas duboko bilo usađeno uvjerenje da ćemo te kazne uskoro, našom pobjedom nad fašizmom, prekratiti.
I ovdje — u logoru smrti na otoku Mamuli, razvili smo samo- inicijativno najživlji politički rad. Oformili smo partijsku i vojnu organizaciju. Još uvijek nemamo vezu sa Partijom na kopnu. Naše rukovodstvo raspravlja problem uspostavljanja veze.
Oko osam sati ujutro, za vrijeme kad nas fašisti puštaju na jednosatnu šetnju, pristupiše mi Jugole Grakalić i Stipe Lončarić. Mislim da se to dogodilo jula l943. Uhvatiše me pod ruku. Čuh Lončarićev šapat:
— Treba s tobom nešto da porazgovaramo.
Po načinu kako mi to saopštiše — osjećam, radi se o konspirativnom — ilegalnom djelovanju. Jugole nastavi: — Razmišljali smo o jednom zadatku — to jest o uspostavi veze sa Partijom na terenu. Izabrali smo tebe za ovaj zadatak. Uvjereni smo, prihvatićeš, sposobah si da ga sa uspjehom izvršiš.
Poslije ovoga opširno mi izložiše plan moga zadatka.
Shvatio sam: najprije treba da simuliram bolest upale zglobova, to jest kao da se od bolova ne mogu kretati. Tada će njih dvojica, preko našeg čovjeka internirca — Ijekara doktora Mrđena Steve (koga Talijani koriste kao Ijekara) izraditi da me prebace u bolnicu u Meljinama.
I dalje slijedi njihovo objašnjenje dok šetamo. Pamtirn svaku njihovu riječ: Ti ćeš ponijeti šifrovano pismo predati ga na vezu Peri Čebiću, službeniku bolnice u Meljinama. On prima i upisuje u knjigu bolesnike. O svemu ovome dobro razmisli i pripremi se.
Već gotovo četrnaest dana simuliram na Mamuli oboljenje zglobova. Da bih dobio temperaturu, drugovi mi daju da jedem prijesan krompir, bijeli luk i šećer. Time mi izazivaju temperaturu.
Da bih bolje izvršio svoj zadatak, ja se samoinicijativno polivam hladnom vodom i izlažem se promaji.
Među nama, na Mamuli, nalazio se ubačeni fašistički agent — doktor Feler (ne sjećam se njegovog imeria). Vlasti su dale da me on pregleda. On je počeo tvrditi da sam zdrav, a kad se pojavila temperatura, tvrdio je: — Nije potrebno da ga prebacujemo u Meljine. Njemu nema pomoći, jer boluje od tuberkuloze zglobova. Neće dugo izdržati.
Povodom te njegove izjave doktor Mrđen Stevo sukobio se sa Felerom. Prekorio ga je zbog toga što nema Ijekarske humanosti i slično. Poslije ovoga doktor Mrđen lično ide kod upravnika logora.
On se u Upravi poziva na pravo međunarodnog Crvenog krsta i kategorički zahtijeva moje liječenje, to jest prebacivanje u bolnicu Meljine; Tako šam u pratnji dvojice karabinijera upućen u bolnicu MeIjine. Prije samog transporta dobijam od Grakalića instrukcije i pismo. U motornom čamcu koji saobraća između Mamule i Meljina jedino sam ja sa pratnjom.
Po savjetu drugova, ovo pisamce stavljeno je u staklenu cjevčicu i ubačeno u crijevo.
Oyo je nužna mjera predostrožnosti, iako me Talijani na putu nijesu pretresali.
Srećna je okolnost što je jedan karabinijer iz moje pratnje bio prijatelj nekadašnje kućne pomoćnice moje gazdarice. Dok sam još bio ilegalac u Herceg-Novom, on je često kupovao razne stvari u radnji moje gazdarice, samo da vidi njezinu pomoćnicu. Otuda me je poznavao i, kako mi se činilo, gajio čak izvjesne simpatije prema meni.
Kada su me on i njegov drug predali u bolnici — Meljine, to jest čim smo ušli u bolnički krug, oni me više nijesu držali na oku — pod stražom.
Odmah sam zapazio da se Pero Čebić svesrdno stara oko dočeka. I upisa u knjigu drugova koji dolaze sa Mamule. Time mi je olakšan. zadatak predaje šifrovanog pisma.
Ostali smo sami kad je otvorio knjigu za upis. Dok je on oštrio olovku, ja sam iz pantalona izvadio zamotuljak, razvio pismo i stavio hartiju u njegovu knjigu.
Čebić me ošinu brzim pogledom i odmah shvati, jer ja po direktivi rekoh samo:
— Ovo je za Luku. Ovim je moj zadatak bio izvršen; On me brzo upisa, u knjigu, isto tako hitro izađe sa knjigom iz sobe. Poslije toga došao sam na pregled kod talijanskog Ijekara. On me pregledao prilično dugo, a onda istim čamcem vratio na Mamulu, iako sam pretpostavljao da ću ostati u Meljinama bar nekoliko dana.
Ovim motorom Talijani su išli da uzmu neku poštu i pakete logoraša u hercegnovsko pristanište. Osjećam kako mi srce lupa jer poslije toliko mjeseci logorovanja ponovo susrećem grad u kome sam se uključio u revolucionarni pokret. Na obali su već stajali donosioci paketa. Među njima ugledah drugarice iz nekadašnje moje ilegalne grupe. Bile su to Gospava Kovačević, Milojka Cuković i Milanka Terzović.
Kasnije.sam doznao da ih je Pero Čebić obavijestio da ću vjerovatno tim motorom doći do Herceg-Novog, pa su »kao rođake« došle sa paketima. Pozdravljamo se pogledima, ne razmjenjujemo ni jednu jedinu riječ. Ovo je prvp organizovano uspostavljanje veze sa partizanskom organizacijom logora Mamule i Partijom na terenu. Za nas je ova veza od presudnog značaja za dalji rad i borbu u razvoju političkih događaja koji su bili na pomolu.
ODLAZAK SA MAMULE
I poslije evakuacije jednog dijela interniraca sa Mamule i Prevlake u sjevernu Italiju, u logor Visko, ostalo ih je još dosta na Mamuli, a dovodili su i nove zatočenike.
Pad fašizma u Italiji dočekan je s velikim oduševljenjem. Osjećala se pometnja među vojnicima, mada su svi željeli brzi kraj rata i često javno izražavali želju da se što prije vrate kućama. Uveče, kad bi stražarili po zidinama: Mamule, čula bi se pjesma kroz koju bi se kao nit provlačila nostalgija za kućom, za svojim bliskim. To više nije bila vojska, već Ijudi koji su osjećali da su prevareni i dovedeni u tuđu zemlju. Nastojali su da nam se što više približe i da nas obavijeste o svemu što se napolju dešava. Ali ipak to nije bio kraj robovanja i logorskog života, iako je život u logoru postao lakši i mogli smo po čitav dan da budemo van ćelija. Ovakav način života omogućio je partijskoj organizaciji, komunistima i članovima SKOJ-a da nesmetano rade, da se bolje povezuju i da se pripreme za krupne nastupajuće događaje.
Ubrzo su svi logoraši bili podijeljeni po četama i za rukovodioce četa određeni su prekaljeni borci Orjenskog bataljona, a za komandanta Jugole Grakalić. Ali ta organizacija je bila ipak lakša strana naših briga. Kako napustiti Mamulu i organizovati bijeg, kako prekinuti telefonsku vezu i podvodni kabl koji je bio jedina veza sa kopnom — to su bila pitanja koja su dominirala.
Pominjalo se da bar jedan logoraš pobjegne sa Mamule. Određen je bio Krsto Vranković kao poznat plivač i prvoborac. Ali ovaj pokušaj nije izveden jer je nosio u sebi niz opasnosti, a vrlo malo izgleda da uspije. Nije bilo moguće neopaženo izaći van zidina. lako se od ovoga odustalo, i dalje se mislilo kako da se pobjegne iz logora.
Preduzete su mjere da nas događaji ne zateknu zatvorene u ćelije, zato je drug Dušan Novaković napravio za svaku ćeliju kalauze da ih možemo otvoriti u toku noći ako situacija bude zahtijevala.
Već smo bili pdmalo nestrpljivi pa smo poslali i delegaciju (Miloš Bakočević i Erih Koš) na pregovore sa upravom da nas puste iz logora. Iznenađeni komandant Iogora odgovorio je »vederemo« (videćemo) ali nije preduzimao mjere, jer je i sam bio skrhan i slomljen razvojem događaja.
U takvoj situaciji dočekali smo pad Italije. Logoraši su slavili, ali u isto vrijem e sada energičnije tražili oslobođenje, slali delegacije kod komandanta i vršili snažan pritisak na čitavu posadu da nas puste. Ovaj pritisak je naročito porastao kad se doznalo da su Nijemci ušli u Boku, okupirali tvrđave Kobilu, Prevlaku i Oštru. To je bila prethodnica, ali se čvrsto odlučilo da se Nijemci ne sačekaju u logoru. Situacija je bila vrlo nejasna: Italijani su i dalje držali Mamulu i utvrđenje Arzu, a na Prevlaci i n a Oštri. Italijani su i Ni jemci sarađivali. Uskoro je došlo do oružanog sukoba između ltalijana i Nijemaca. Preko Mamule počeo je artiljerijski dvoboj između Nijemaca na Oštroj i Italijana na Arzi. Citav dan preko Mamule nebo su parale granate. Počeo je mali rat dojučerašnjih saveznika.
Za to vrijeme na Prevlaci Nijemci su razoružali Italijane i uskoro ste se našli u logoru zajedno sa ranijim zatočenicima.
Italijani ,na Mamuli preplašeno su posmatrali dvoboj i obeshrabreni, izgubljeni, nijesu više bili u stanju da vladaju logorom..
U toj situaciji približavala se »barkasa« (brodić) Mamuli. Logoraši shvatajući da je došao odlučujući momenat, jurnuli su, lomeći svaki pokušaj karabinijera da ih zaustave, van zidina tvrđave i počeli su se ukrcavati u brodić. Brodić je neprekidno prebacivao logoraše na poluostrvo Lušticu. U toku prebacivanja Nijemci su počeli pucati na brodić da spriječe izlazak Mamulaša, ali srećom bez posljedica, Tako su se logoraši dočepali slobode i odmah hitali na drugu stranu zaliva, prema Herceg-Novome, u koji su ušli kao organizovana vojska, s pjesmom, i odmah idućeg dana, 15. septembra 1943. godine, produžili prema Orjenu da nastave borbu za slobodu svoje zemlje. Drugi su pošli prema Tivtu, Kotoru, Grblju da bi učestvovali u borbama protiv Nijemaca u Lepetanima.
NEMA VIŠE »EVIVA«
Dan je počinjao jutarnjom gimnastikom, koja se sastojala od »lezi — dikse«. Ta vježba je trajala dugo. Često je bilo da neki od nas legne, ali da se i ne digne, već, iznuren, ostane ležeći. Ponekad je to značilo i prkos protiv takvog mučenja ljudi. Ne pridržavajući se komande, neki su se polako podizali na ruke da bi se opet stropoštali na zemlju. Najzad je ukinuta fiskultura, ali je započeo nov vid mučenja — sada psihičkog. Umjesto jutarnje gimnastike uvedena su svakodnevno predavanja o uspjesima velike Imperije, o osvajanju Rusije i sl. Predavanja je obično čitao šef zatvora, a ponekad i njegov pomoćnik. Ukoliko je okupator postizao uspjehe na frontu, utoliko bi se pojačao i njihov bijes prema nama, a naročito prema komunistima. Čak su i direktno pozivali da iziđu iz štroja komunisti i kažu šta je njihov cilj, te da će njihovi dokazi o prednosti fašizma biti jači. Naravno, ovoj provokaciji nije niko nasjedao. Predavanja su trajala dugo pa su ponekad pojedinci, iznemogli zbog gladi, padali u nesvijest prije no bi se predavanje završilo.
Prilikom primanja ručka, postrojeni sa porcijama u ruci, morali smo ispruženom desnom riikom ponavljati po nekoliko puta riječi dežurnog karabinijera: »Eviva Duče«, »Eviva Re«. Za to vrijeme okolo nas su stajali karabinijeri i njihov uspjeh bi bio ako bi primijetili da neki od nas nije rekao ili ne dovoljno jako: »eviva«. I ova ceremonija bi se cesto završavala padanjem iznemoglih na kaldrmu zajedno sa porcijom. Ponekad smo ovo i sami inscenirali.
Dobro se sjećam kada je jednog julskog dana dolazio neki viši oficir. U logoru su vršene pripreme nekoliko dana prije njegovog dolaska. Tog dana, oko 10 časova pojavio se jedan krupan čovjek u crnoj uniformi, sa dosta odlikovanja na grudima. Mi smo virili iza rešetaka. Tek u 12 časova otvorena su vrata od ćelija i pozvani smo u stroj. Iznad nas, na podignutom dijelu, stajao je on. Stražari su nas tihim glasom, preko tumača upozoravali na dolazak ovog gosta i potrebu da što glasnije uzvikujemo kad se bude vršio pozdrav kralju i Dučeu, jer se, navodno, on mnogo za to interesira. To nas je još više podstaklo da šapatom jedan drugog upozorimo da uradimo baš obratno i da što veći broj pada kao iznemogao na kaldrmu.
Dvesta pedeset logoraša bilo je u stroju. Poslije komande »mirno« (na italijanskom jeziku) uslijedilo je ono uobičajeno »eviva«
Glas dvestotinepedeset logoraša nije bio ravan ni jednoj desetini Ijudi, a spuštanje i dižanje ruku bio je vjeran odraz naše fizičke iscrpljenosti. lako su pozdravi ponavljani po nekoliko puta, sve veći broj logoraša je padao na kaldrmu.
Visoki gost nezadovoljno je šetao ubrzanim koracima po uskoj stazi, da bi najzad i glasno izdao naređenje komandantu logora da se ubuduće ne zahtijeva od nas da pozdravljamo kralja i Dučea. Navodno da nismo dostojni da pominjemo njihova imena jer smo se mi borili protiv njih.
To je bila naša velika pobjeda. Ozarena lica i vesela pogleda, koliko to može biti u takvim prilikama i uslovima, primili smo ručak i šapatom govorili jedan drugom: »Nema više Eviva«.Prevod sa njemačkog
M 13/8-1914
Moja draga Olga!
Ni danas nisam dobio pismo od Tebe.
Pisao sam Ti nedavno, treba da kažeš Vitu da dobro treba da čuva moj bicikl. Inače, zaboravio sam da dodam, ako ovaj (bicikl) bude stigao preko Agencije mađarske (?) ….. (Croata?? – nečitko, vjerovatno naziv neke osiguravajuće kompanije) ili Lloyd-a, jer pisao sam Milinoviću da mi jedan (bicikl) kupi ispod ruke.
Piši i pozdravi sve.
Tebe najsrdačnije pozdravlja Tvoj
Mirko
NB. Danas sam dobio Tvoje pismoMamula, 26.07.1914.g.
Moja draga Olga!
Kao što vidiš, ja sam na Mamuli.
U sobi sam zajedno sa gospodinom gradonačelnikom Gojkom kao i sa gospodinom Anteljevićem.
Ne plašim se i budi potpuno mirna – jer kao što si sama ubijeđena, ništa nisam zgriješio (uradio).
Pošalji mi preko gospodina Nika Doklestića / mladog Doklestića u opštini / kofer sa donjim vešom, 2 komada novih sapuna, četkicom za zube i Pebeco (??).
Osim toga, kupi kod Perčinovića 1 kg salama, 2 komada domaćeg sira, nekoliko kutija sardina. Sve ovo na račun mojega, Gojkovića i Anteljevića.
Osim toga, 5 kutija ženskih sigareta.
Ponavljam, budi mirna, nije nam loše.
Pisao sam Ti da sve treba da šalješ preko mladog Doklestića, jer on će poći do gospodina komesara i raspitaće se kako se te stvari mogu predati nama.
Srdačan pozdrav od Tvog Mirka
N.B. Poštalji mi svakog dana novine „Die Zeit“ i „Neue Frei-Presse“.
N.B. Saluta tutti (Pozdravi sve).04. avgusta 1942. godine opkoliše nam kuću karabinjeri i narediše da se trpamo u kamion za Herceg Novi. Pošto mi je majka bila u 61. godini tako nju ostaviše kući a mene sa sestrom strpaše u kamion i povedxoše za Zeleniku, a kasnije u Herceg novi u zatvor. Drugog dana došla je naša rodbina i donesoše nam potrebne stvari, tražeći kod nas gdje je stara majka sa sestrino troje siročadi. Mi bijasmo kao van sebe neznajući gdje su nam odveli majku sa djecom, briznusmo u plač misleći na najgore. Sutri dan u jutro dva naorzžana karabinjera dovedoše majku sa djecom kod nas u zatvoru. Nije šala jednu staru babu sa troje nejake djece da dovedu pod oružje , to im je bila hrabrost, čudi me da nijesu i mitraljez sa sobom donijeli.
08. avgusta osam karabinjera sprovedoše nas i još nekoliko žena i 17 djece za Prevlaku. Možete misliti kako nam je tada bilo jednoga brata dva dana posle julskog ustanka odvedoše iz kuće, a da nijesmo znali puna tri mjeseca za njegovu sudbinu. Nakon tri mjeseca javi se iz Albanije i otale mjesto kući zahvaljujući našim izdajnicima od logora do logora dospio je u Italiju. Drugi brat zatvoren mjesec dana prije nas u Kotoru i svakog dana očekuje suđenje, smrt ili robija. Sestričnu mi osudiše na 10 godina robije istog dana kada su nas zatvorili i tako kuća osta pusta i zatvorena godinu dana bez ikoga u kući – sem stanara.
Kad bi naši lijepi izrodi pokraj kuće prolazili onda bi pljuvali i vikali „Zašto ova kuća još ne gori? , ona ne treba da postoji da se oni zlikovci u njoj šire, nju treba izgorjeti a njih sve poubijati, oni su razbojnici; oni su komunisti“. Naravski da se nijesmo boljemu od Italijana mogli nadati, kada su im ovako lijepe riječi naši izrodi za nas svakodnevno upućivali. Ipak nijesmo klonuli duhom nego smo se stalno tješili ni ovo neće biti dugo, bolje da čista lica sjedimo u logoru nego da se prodavamo okupatoru za paštu šutu i panjoku, pak da poslije naši drugovi krivo mišljenje o nama imaju.
Teške smo dane provodili u logoru među stotinu naših drugarica čekajući ono nesretno pet pašta i zalogaj sira. Mi drugovi i drugarice iz Boke ipak smo se snalazili jer bi dobili svakog 1. i 15. u mjesecu pakete od svojih kuća pa bi se sa tim prolazili. A što biste rekli za Hrvatski logor (taj naziv je dobio radi toga jer su njega bili internati iz Dalmacije i ostalih krajeva) koji su daleko od kuće bez paketa i bez ičega nego ono kukavo pet pašta. Oni bijedni izmučeni čupali su travu i razno korenje pa tako jeli i sa tim trovali sami sebe. Teško nam je bilo da nijesmo smjeli ni pogledati put njih, a kamoli da bi im mogli pružiti od onog našeg paketa da se i oni potkrijepe. Koliko puta mi Bokelji kad nas vode na kupanje naišli bi gdje ih vode po kojeg ih Hrvatskog logora bijednog, gdje mu bace slamaricu preko ramena i vode ga u neku kućicu tu da leži i čeka svoju smrt. Dosta je njih ostavilo svoje kosti pod maslinama na Prevlaki. Diša bi kod nas u logoru po više puta dnevno brigadijer ili sototenente (kojeg smo mi bili prozvali „Žutko“) pak bi vikali najpogrdnije riječi i govori da nam je Rus propao i da nam nema sunca dok nas iz Rima ne ogrije? Mrznule bi se od zime pak bi ložile vatru van kuće i donijeli u sobu žari da se ogrijem. Morali smo da dežuramo da ne bi naišao koji karabinjer jer ako bi vidio odmah se išlo u škuricu. Stalno su bile prijetnje sa škuricom i dođe dan da nas 26 žena izmlate i strpaju u škuricu. Ostale smo u onom jadu i smradu 7 sati a iz zidova naše mračne ćelije (nazvane škurica) voda je tekla. Poštu bi dobili od svojih svako dva mjeseca i to nam ne bi odma uručili nego bi nas izmamio brigadijer da izađemo primiti poštu pa umjesto pošte on nas potjera da idemo u drva za kuhinju i komandu pa tek onda da poštu dijeli. Kad bi dobili pakete pak da ne bi se slučajno našla koja cedulja od svojih unutra sve bi rasuli na deke, pa makar što bilo. Bilo je više puta slane sardele, šećer, sol, samorad itd. Pak to sve izmiješaju skupa, onda se smiju da ćemo se dobro najest. Kad bi ih zapitali da bi nam dali malo više vode, okrenuli bi kundak od puške pa udri po leđima eto vam vode.
Žutko bi nas mlatio i bacao u barkasu kao obično drveće a ne živa bića. Tako smo jedva stigli na Mamulu. Kad smo došli tamo strpaše nas u ćelije pune svakog smeća i gamadi da se nije bilo lako od njih riješiti. Molili smo komandanta i brigadijera da nam dozvole da uredimo i očistimo ćelije, s teškom mukom nam dozvole ali da jedna partija čisti ćelije a driuga da opere u more 1000 deka i slamarice prljave iz magazina. Izlaza iz onih nesretnih ćelija nije bilo nego sat dva dnevno. Svakog utorka bi došao fratar da nam služi misu i mi bi sve veselo trčali ne da smo pobožne da se molimo Bogu nego da izađemo na sviježi zrak i da vidimo naše drugove koji su bili u drugim ćelijama.
To nam veselje nije trajalo jer samo smo jedni druge mogli vidjeti kroz rešetke a ako bi sse nasmijali jedni put drugih oduzeli bi nam porciju i ne dali hranu za dva dana. Tako da drugi put ne bi ni išli na misu. Tri puta sedmično poslije podne oko 6 sati vodili su nas na kupanje ali bojeći se da im ne bi žene preplivale na drugoj strani postavili bi izviše nas mitraljez da nas čuvaju.
Iz dana u dan smo počele da poboljevamo bez zraka te nas 17. jula ponovo presele na Prevlaku. Taj dan odlazeći sa Mamule zatrpali su drugovima prozore sa
daskamadekama da ne vide kad mi budemo odlazili ali mi smo ih ipak pozdravile sa pjesmom:Ostajte z Bogom drugovi
Vi naši hrabri orlovi
Rujna će zora svanuti
Sunce slobode granuti
Nije nama što moramo
Sa Mamule odlazit.
I pired svih čuvara drugovi razbacali deke sa prozora i odzdravili sa mahanjem peškira i maramica, a na zidove od ćelija možda se i danas nalaze razne parole što smo ih pisali da čitaju naši drugovi koji su došli iza nas tu da čekaju svoju slobodu.
Poslije dolaska na Prevlaku treći dan dođe red da ja i majka idemo kući (dočim mi je sestra sa djecom otišla pola godine prije). Kad smo došle kući iako ispaćene u internaciji i usprkos kontrole četnika i okupatora odmah smo nastavile svoj stari rad na terenu potpomagajući našim drugovima pozadincima.
Gjenovic 7-3-45 Marica Janković s.r.
PRVO PISMO
PODACI SA KOVERTE
17.03.1943. – pečat sa pisma
Signora Ljubica Vranovich
Castelnuovo di Cattaro
TEKST SAMOG PISMA
Mamula 09.02.1943.
Draga mama,
Primio sam tvoje pismo od 01.02. u kojem mi pišeš da je tata otišao u Trst. Piši mi kad se vrati. Da li se Miliš nalazi još u Kotoru? Piši mi o tome. Paket sam primio u redu. Juče je došla uputnica sa 150 lira. Sa zdravljem sam dobro ne brini ništa za mene. Kako si ti ? Piši mi da li ćemo brzo na put, jer nas to sve interesuje. Šalji kao i dosada paket na Milojka Tadića. Pozdravi sve na Toplu. Na ovim žutim cipelama pukao je đon po sredini i zato sam ti pisao da mi pošalješ stare crne cipele. Ova guma ništa ne valja. Ako misliš da ćemo brzo na put pošalji mi crne cipele. Mnogo te i mnogo voli i ljubi tvoj Krsto.
DRUGO PISMO
PODACI SA KOVERTE
10.04.1943. – pečat sa pisma
Signor Vrancovich Nicolo
Castelnuovo di Cattaro
TEKST SAMOG PISMA
Mamula 02.04.1943.
Dragi moji,
Primio sam Vašu kartu od 26.03. U skoro svakoj karti žalite se da ne pišem. Pisanje je dozvoljeno dva puta mjesečno. Još ni jedan put nijesam propusti da vam pišem. Ako ne dobijate redovno karte nijesam ja tome kriv. Sa zdravljem sam dobro. Pisao sam vam da mi ne šaljete amareta i bonbona zbog toga što zauzima mjesta a mnogo korisnije je poslati beškota jer više traje i hranljivije je. Pošaljite mi kafe. Primio sam sve stvari u redu koje je Vlado donio, kao i 50 lira. Paket od 17.03. primio sam 24.03. u redu. Mnogo Vas voli Vaš Petar.
VII. КОНЦЕТРАЦИОНИ ЛОГОРИ МАМУЛА И ПРЕВЛАКА
Зец тридесет и четворо: Тодор, Стане (Маркова), Маре (Маркова), Стане, Бочо, Анђе, Крсто, Никола, Ивана, Велика, Митар, Љубо, Маре (Стеванова), Анђе (Јовова), Стане (Јовпва), Милица, Љубица, Душан, Јоке, Анђе (Митрова), Јоке (Перова), Ивана, Стане (Крстова), Митар, Љубица, Ивана, Милица, Љубица (Лукина), Ивана (Васова), Даница, Стане (Васова), Милица, Љубица и Анђе.
Иванка Лалић “Побори на Мамули и Превлаци” Зборник радова “Затвори и логори…”, 227. 139 Александар Драшковић: “Морални аспект логорисања дјеце на Мамули и Превлаци за вријеме Другогсвјетскограта”, н. дј. стр. 292.
Командант Шестог армијског корпуса генерал Ренцо Далмацо (Renzo Dalmazzo), 30. марта 1942. године, обавјештава подређене му команде да су основани концетрациони логори у тврђави Мамула и на полуострву Превлака и у вези са тим, наређује: “… 1. Да се у тврђави Мамула спроведу: а) цивили оба пола за које је донијета одлука о интернирању. б) таоци. 2. У логор Превлака упутити: а) цивиле оба пола (старце, жене, дјецу, непокретне), за које се иако није утврђена било каква непосредна кривица, покаже потреба да буду лишени слободе кретања због мјера безбједности и јавног реда. б) Ухапшене и приведене за које се врши провјеравање у вези са мјерама које против њих треба примијенити (интернирање или узимање за таоце).
Утврђивање степена кривице лица под б) спада у надлежност команде дивизије, која ће по завршеној истрази, извијестити ову команду о донијетој одлуци за сваки појединачни случај. 3. Подређене команде, на основу одлуке овог армијског корпуса, предузеће потребно да се поменута лица, у пратњи потчињених карабињера, спроведу у тврђаву Мамула, водећи рачуна да за свако лице понесу документа која поткрепљују поступак који је предузет према истом (предлог за интернирање и одлуку о томе од стране команде армијског корпуса).
Личне досијеје (документа) чуваће официри – команданти Логора, у посебној поименичној фасцикли. 4. У циљу веће дисциплине, наређујем да се у централном дијелу тврђаве Мамула смјесте жене; у једном крилу тврђаве држати интернирце мушкарце, а у другом таоце мушкарце.
Водити строго рачуна да поменуте три групе интернираних не смију међу собом имати никакав контакт.
Жене су биле пребачене у логор Превлака. У лијево логорско крило тврђаве смјештени су интернирани из прве зоне. односно са анектиране територије, у првом реду из Которске провинције.
У десном крилу тврђаве смјештени су интернирани из друге и треће италијанске окупационе зоне, тј. са територије која је припадала Независној Држави Хрватској (НДХ).
У три ћелије централног дијела тврђаве, тзв. “Форо”, намијењене за жене, смјештени су они који су се налазили у надлежности Специјалног суда (Tribunale guerra).
Наредба команде Шестог армијског корпуса бр: 1297/ЦП од 30. марта 1942. године. Са италијанског превео аутор књиге. AVII, бр. рег. 7/2-1, к. 637. 142 У хрватским одјељењима били су смјештени интернирани са територије НДХ, због чега су и добили такав назив иако су у истима, када се ради о националном саставу, такође били интернирани (и то у већини) и Срби, један број Муслимана и неколико Јевреја.
Интернирци и једног и другог концетрационог логора морају уживати извјесне слободе, уколико не дају повода сумњи да намјеравају побјећи или ако буду одговарали за тешке преступе, повреде унутрашњег реда и дисциплине. У том случају, против њих, треба примијенити мјере ограничавања личне слободе у посебним просторијама – затворима, које треба предвидјети у сваком логору. 6. Официрима, командантима два концетрациона логора, апсолутно се забрањује да без одобрења више команде примају интернирце који би упутили војни или органи цивилне управе дотичне територије. 7. Ради појашњења ових прописа додајем: да сва лица која карабињери дивизија или Врмијског корпуса ухапсе због кривичних дјела предвиђених Општим казненим закоником, Војним казненим закоником, или другим постојећим наредбама, морају бити спроведени у надлежне судске затворе, а не у поменуте концетрационе логоре.
8. Команда пјешадијске Дивизије MESSINA је замољена да контролише спровођење поменутих наредби и да исти задатак пренесе команди пјешадијске дивизије EMILIA, када је иста буде замијенила у њеним садашњим дужностима.141 Концетрациони логор Превлака био је смјештен у једном издвојеном дијелу истоименог војног гарнизона.
Полуострво Превлака је уствари један издужени језичак копна који се од подножја брда Осоје у дужини од око 2 км. усијеца у море. На самом шпицу полуострва налази се артиљеријско утврђење звано Рт Оштро. Ово утврђење чини дио фортификационог система који је имао за циљ да штити улаз у Бококоторски залив. Читав простор полуострва је због његовог геостратешког положаја и раније кориштен за смјештај артиљеријских и других полигона и као гарнизон тих војних формација.
Логорски простор се налазио на оној страни полуострва која гледа према заливу, недалеко од самог улаза, односно од најужег дијела копна (превлаке), по чему је полуострво и добило име. На том најужем дијелу се налазила преграда исплетена од редова бодљикаве жице, која је са једне и друге стране дубоко улазила у море. Покретну улазну капију чувале су страже и митрaљеско гнијездо.
Логорски простор су чиниле бараке од дрвене и тврде грађе и један већи павиљон. Читав предио је био ограђен бодљикавом жицом, стражама и митраљеским гнијездима.
Логор је био подијељен на четири дијела тзв. бокељски мушки и бокељски женски, затим тзв. хрватски мушки и хрватски женски.Свако логорско одјељење је имало своју кухињу.
У кругу логора је постојала војна амбуланта, а нешто касније је подигнут павиљон за дезинфекцију и дезинсекцију који је кориштен за интерниране у оба концетрациона логора.
Концетрациони логор Превлака је крајем 1942. године преименован у логор за цивилна лица и промијенио је назив у “Campo Intemati Politici” (цивили).
Концетрациони логор у тврђави Мамула спадао је у надлежност – команде дивизије ЕМИЛИА, а логор Превлака у надлежност команде пјешадијске дивизије МЕСИНА.
Крајем августа или првих дана мјесеца септембра 1942. године команде оба логора биле су стављене под јединствену команду: “Comando Campi Concetramento I. Р.”. (“Команда концетрационих логора политичких интернираца”).
Унушрашња орГаиизација концешрационих логора Командант Друге армије армијски генерал Марио Роата, прописао је општа правила о унутрашњој организацији концетрационих логора, којих су се команде армијских корпуса, команде дивизија и концетрационих логора морале стриктно придржавати.
За нашу тему интересантне су тачка прва и тачка друга, поменутих правила, које гласе:
“…Тачка 1 – ОрГанизација унутрашње службеу логорима.
Унутрашња служба у логорима за политичке интернирце мора бити организована од надлежних команди у свим детаљима и на начин који пружа апсолутну гаранцију да he сваки покушај бјекства бити енергично и са ефикасношћу спријечен, тако да сваки интернирац буде увјерен да нико жив из логора не може побјећи.
Команда логора ће израдити детаљна правила надзорне службе, која се састоје од: наредби за страже, инспекције, обилазаке, официрске патроле у унутрашњости и непосредној близини логора.
У сваком логору ће бити деташиран по један стални одред наоружаних војника. Његова јачина ће овисити од броја интернираних, али никада не може бити мања од једног вода.
Свака команда располагаће групом краљевских карабињера коју ће користити за посебну службу обезбјеђења логора. Људство одређено за одржавање реда и чување логора, дреба да докаже да је дорасло и да је способно за вршење такве специјалне службе.
Тачка 2 – Посшуиак са иншернираним.
Интернирани ће бити третирани као затвореници. Носиће своја одијела. Забрањује им се посједовање драгоцјености.
Код себе ће моћи имати највише двадесет лира.
Интерниранима се забрањује да се ноћу приближавају жици и да излазе из просторија.
На зрак ће излазити у групама и то: један сат прије и један сат послије подне, али се неће смјети удаљавати ван логорске ограде.
Нови интернирци који стигну у логор, биће подвргнути строгом и детаљном личном прегледу, као и претресу личних ствари и то прије него дођу у контакт са осталим логорашима.
Прозивање интернираних треба вршити чешће и то сваки пут у друго вријеме.
Дежурни официр треба да изврши обилазак логора, бар једном у току ноћи.
Претресе логораша, њихових ствари, спаваоница, заједничких просторија, треба веома пажљиво вршити. Претресе вршити изненадно и у различитим временима.
Интерниранима се забрањује играње карата.
Пушење је дозвољено само дању и то у вријеме изласка на зрак.
Интернирани he бити разврстани по групама које би требале бројати око двадесет лица. На челу сваке групе, односно одјељења, треба поставити најподесније лице, које по могућности познаје италијански језик.
Правила су, дакле, предвиђала, а то се током читаве 1942. године и спроводило, да се чак и за старјешине соба одреди најпогодније лице, што значи лице од повјерења! Старјешине соба је одређивала Команда логора. На основу овога, може се само претпоставити, од коликог повјерења су морала бити лица одређена за старјешине крила, за тумаче за италијански језик при Команди логора и слично.
Интернираним је дозвољено писати кући по једну поштанску карту сваких петнаест дана. Сва пошта треба да буде подвргнута строгој цензури.
Свако кршење логорског реда и дисциплине треба одмах кажњавати (угушити), кривце ставити у затвор у самом логору а по потреби и оковати. Сваки покушај побуне треба одмах пријавити
Ратном војном суду гарнизона, односно војног подручја. Кривце, укључујући и оне који су им помагали, може се пребацити у друге затворе.
Режим за интерниране жене је предвиђао: Детаљан претрес који ће вршити двије посебно одабране жене интернирке у које се може имати повјерења.
Жене he бити смјештене у посебна одјељења, одвојена од мушкараца, а у случају ограниченог броја биће спроведене у најближи цивилни затвор.
Женама ће, .у току дана, бити дозвољено што дуже остајање на зраку, али им се забрањује излажење ван жичане ограде и одржавање веза са онима из другог дијела…”.144 145 * * * * * 144
Извод из Правилника, преведен са италијанског језика. Наредба Команде Друге армије бр. 01971 од 17. марта 1942. године. AVIL бр. рег. 7/2 -1, к. 673. 145 Акт носи наслов: “Концетрациони логори”, бр. акта 1021/ТГ, од 29. априла 1942. године. АЈ, итал грађа, фасцикла 1.
Напомена аутора: Услови живота у логору Превлака су били повољнији од оних у концетрационом логору Мамула. Зато Команда Шестог армијског
корпуса и задржава право да сама одреди која лица ће из логора Мамула бити пребачена у логор Превлака.
Практично нико од оних који су били под истрагом или су спадали у надлежност војних власти, односно Специјалног суда – нијесу могли бити пребачени у логор Превлака. Пребацивани су углавном болесни и изнемогли или лица за која је неко утицајан интервенисао код команде дивизије или перфекта Которске провинције. 146 Превод Bando 143. Оригинал у AVII, бр. рег. 2/6-2, к. 562. 147 “Политика Експрес”, бр. 380 од 20.1.1974. године, преноси изјаву Пека Поповића у којој каже: “…Он је једини успио да побјегне из злогласног фашистичког логора “Campo Mamula” и да се, пливањем, 23. јуна 1942. године, докопао копна…” Овај бијег није нигдје евидентиран, а .нормално би било очекивати да нестанак једног лица буде запажен, бар од оних са којима је до тада био у соби. Са поменутим Пеком Поповићем, нажалост, нијесмо разговарали. Понављам: Из тврђаве Мамула практично је било немогуће
У другим поглављима поменуте Наредбе, говори се о санитетској служби, о вођењу администрације, о снабдијевању логора и слично.
У спроводном акту команде шестог армијског корпуса, којим су командама логора била достављена поменута Правила, налаже се: “…а) да се у логору Превлака подигне један павиљон за инфективне болести, за дезинсекцију и дезинфекцију интернираних у оба логора, б) да интернирани у логору Превлака, осим радова прописаних Наредбом команде Друге армије, под редним бр. 5, тачка ц) и д), треба да обављају пољопривредне радове у близини логора.
На крају дописа се каже да команда Шестог армијског корпуса задржава право да одреди: 1. Која лица из логора Мамула he бити премјештена у логор Превлака, и 2. Која лица се могу сматрати таоцима.145
Казнени посшуиак за иокушај бијега
Ригорозне мјерс спољне и унутрашње безбједности морале су спријечити сваку везу интернираних са спољним свијетом, а посебно покушај бјекства. Поред одредаба и наредби команданта Друге армије, команде логора су, у случају покушаја бијега неког од интернираних, биле обавезне да примијене посебну Мусолинијеву Обзнану (Bando N. 143), којом се поближе одређује казнени поступак према интернирцима који би покушали побјећи из логора.
У члану 1. ове Обзнане стоји: “…да лица интернирана у концетрационе логоре, који су основани на територији бивше Краљевине Југославије, а које су припојене Краљевини Италији, спадају под војни казнени закон и њима суде војни судови”; У члану 2. “…Ко год побјегне или покуша бијег из логора, кажњава се затвором од три до десет година”; У члану 3. “…Ко год помогне бјегунцу из логора, кажњава се до шест година затвора…”.146 Из логора у тврђави Мамула, практично је било немогуће побјећи.
Није познато да је и било таквих покушаја.
9*
И логор Превлака је био добро чуван. Извјесну могућност бијега су имали они заточеници који су, под стражом, а наводно, понекад и бсз ње, одлазили у оближње шумарке да насијеку и пренесу дрва за кухиње.
Међутим, ни у овом логору није регистрован ни један случај бијега.
Команданши концешрационих логора Мамула и Превлака
Оба логора су имала своје команданте, који су, као и њихови замјеници и помоћници, одређивани по посебним критеријумима.
Према упутствима команде Друге армије и команде Шестог армијског корпуса, за команданте, односно официре у команди логора, одређивани су у првом реду, официри из рода краљевских карабињера, који су се већ доказали као потпуно поуздани, способни и енергични, а по политичком убјеђењу били су провјерени фашисти.
Исти критеријум је примјењиван при наименовању подофицирског кадра.
Рјешења о постављењу је доносио командант Шестог армијског корпуса, на предлог команданата дивизија МЕСИНА и ЕМИЛИА.
У тврђави Мамула су постојала два команданта: Командант тврђаве, који је уствари био командант гарнизона, и командант Концетрационог логора Мамула.* * * * * * * * 148
побјећи. Требало се искрасти стражарима. патролама и непримијећен препливати раздаљину од око 1,6 миља, зашто је потребна кондиција маратонца.
Испод наведеног чланка, Мирко Радојичић, који је и сам био логораш, је руком досписао: “Приказ није тачан и није побјегао са Мамуле него са Превлаке…”
Тако и ова објављена вијест о једном бјекству из логора Мамула или Превлака остаје у сфери нагађања. 148 Рјешења о постављењу нијесмо пронашли па се са сигурношћу не можс тврдити да ли су и који су од команданата или подофицира на ово, од копна, удаљено, пусто острво – тврђаву, премјештени по казни. Обзиром на садистичко опхођење појединаца према интернирцима, претпоставлјамо да је и таквих било.
Команданти логора Мамула и Превлака хијерархијски су подређени команданту команде концетрационих логора (који је истовремено био командант 120. пјешадијског пука пјешадијске дивизије ЕМИЛИА).
Командант команде концетрационих логора је непосредно био подређен команданту пјешадијске дивизије ЕМИЛИА, а овај опет команданту Шестог армијског корпуса, који је био под командом Друге армије.
На положај команданта Друге армије налазио се армијски генерал Марио Роата.
Командант Шестог армијског корпуса био је генерал Ренцо Далмацо, а командант пјешадијске дивизије ЕМИЛИА генерал Ђузепе Романо (Giuseppe Romano).
На положају команданта: “Comando Campi Cocentramento I. Р.” (команде концетрационих логора за политичке интернирце), измијенила су се тројица пуковника: први командант је био пуковник Пасквини Пирамо (Pasquini Piramo), пуковник Паоло Ривара (Paolo Rivara) је био командант од децембра 1942. године, а пуковник Ђузепе Праларан (Giseppe Prolaran), негдје од средине 1943. па до капитулације Краљевине Италије. Имена команданата концетрационих логора Мамула и Превлака, њихових помоћника и појединих карабињерских подофицира, наводимо на основу појединих наредби, упустава и преписке. За многе се није могао утврдити период у којем су били на тим положајима, као ни то које су тачно дужности имали. Као команданти тврђаве или Концетрационог логора Мамула, помињу се ова имена: Розарио Монталто (Rozario Montalto) капетан (Краљевских карабињера) помиње се као командант логора 28. VIII 1942. године; потпоручник Паоло Фринци (Paolo Frinzzi), помиње се као замјеник команданта, 5. јула 1942. године; поручник Артуро Ђелати (Arturo Gelati), помиње се као командант тврђаве, крајем маја 1942. године; поручник Федерико Морони (Federico Moroni), помиње се као командант логора, почетком 1943. године; потпоручник Балсамо Енрико (Balssamo Enrico), помиње се као командант логора 28. маја 1943. године; капетан Е. Рондинели (Rondinelli), као командант логора септембра 1943. године.
Као водници – карабињери, помињу се: Варото Ђузепе (Varotto Giuseppe), наредник, Пицароли Афилио (Pizzaroli Affilio), бригадир Аурикио Франћеско (Auricchio Francesco), вице бригадир.
Као карабињери на служби у логору Мамула, са непотпуним именима и чином, помињу се: Брунети (Brunetti), Белини (Bellini), Ђовањели (Giovagnelli), Мађо (Maggio), Фућини (Faccini), Боти (Botti), Пабрлоти (Pabrlotti), Роси (Rossi), Ангиери (Anghieri), Покети Елио (Pochetti Elio), Гали Себастиано (Gali Sebastiano).
Као команданти логора Превлака, помињу се: Поручник Маскерони Иђидио (Maschroni Igidio), поручник Ламберети Карло (Lambertti Carlo), поручник Салторели Секондо (Saltorelli Secondo), поручник др Ђулито Алдо (Julito Aldo), љекар у логору.
За период јули, август, септембар 1943. године, помињу се: поручник Брунета (Brunetta), родом из Венеције, поручник Бенини, његов замјеник; потпоручник Саломон Луђано (Salomon Luciano), из Solggetto – Trevisio.
Спољно и унушрашње обезбјеђење логора
На Мамулу су упућиване категорије интернираца који су били под посебним режимом (притвореника) и над којима је требало примијенити посебне мјере безбједности. Као што је већ наведено, овај концетрациони логор је смјештен у тврђави, која је као таква, била максимално обезбијеђена споља и изнутра. Оток усред мора. Тврђава опасана несавладивим бедемима, редовима бодљикаве жице и непробојном капијом. Унутрашњи дио је жељезним и бетонским преградама подијељен на три строго одвојена дијела.
Највјероватније због оваквог положаја, гарнизонска посада је бројала само петнаестак официра, подофицира и 40 војника, који су вршили стражарску службу. Гарнизон је располагао са групом везиста за оптичку везу, болничаром и појединцима за друге техничке службе.
Војна јединица је располагала сљедећим наоружањем: -четири тешка митраљеза”Бреда” 30; -четрдесет и осам пушака модел 91;
-одговарајуће количине муниције.
Поред наредбом прописане снабдјевености оружјем и муницијом у резерви су се налазили сандуци пушчане и митраљеске муниције и 144 ручне гранате.149
Превод званичне наредбе Команде 120 пјешадијског пука, дивизија EMILIA.
Оригинал, AVII, рег. бр. 5/1-1, к. 642. 150 Превод званичне наредбе Команде 120 пјешадијског пука, дивизија EMILIA.
Оригинал, AVII, рег. бр. 5/1-1, к. 642.
Задатак гарнизонске посаде био је: спољна заштита острва – тврђаве и спречавање евентуалног пристајања уз обалу неиденти- фикованих пловила.
Посада је имала задатак да интернирцима спријечи сваки покушај успостављања контаката са спољним свијетом, сваки евентуални покушај бијега, као и својевољног излажења из ћелија, одјељења и спаваоница. *” служоа ооезбјеђења је вршена: -пбхдану: на четири стражарска мјеста; једно на увдзу у тврђаву споља, једшУгеа унутрашње стране, затим по једно стражарско мјесто над сваким крвдрм тврђаве; -по ноћи: страже су биле распоређене надгест стражарских мјеста.
Једно на улазу у тврђаву споља и једно и^иутра, три стражарска мјеста изван тврђаве и једно над централним^дфелом тврђаве, званом ФОРО.
Стражарска службшје вршендгеа напуњеним оружјем.
Сваки стражар је имар иосебне упуте за вршење стражарске службе. Стражарима је било\изричито наређено да се сваком чину недисциплине од стране гфтернирцних, сваком покушају бијега, морају енергично супроставити не оклијевћјући да употријебе оружје кад се зато буде указала поафеба.
Унутрашњу/службу обезбјеђења вфпшло је посебно одјељење Краљевских кррабињера, са основним задаткбм: -да интерниране чувају ноћу, при раду и за вријеме шетње; -да/строго контролишу понашање интерниршцих, да контролишу чистрћу у ћелијама – спаваоницама, дворишном дифлу и просторима крје су заједнички коришћене и -да контролишу припремање и подјелу јела.
Дежурни карабињерски подофицири су редовно вршили дневне • поименичне прозивке интернираних по ћелијама (логор Мамула) или по баракама и логорским одјељењима (логор Превлака). 2. Приликом подјеле главног оброка, дежурни карабињерски подофицири и у присуству старјешине крила (Саро ale), којег је команда логора одређивала из редова интернираних, вршили су контролу присутних пребројавањем. 3 Дежурни официр команде логора и дежурни карабињерски подофицири су ноћу, свака три сата, вршили инспекцију по ћелијама ради утврђивања присутности свих интернираних. ćj Официри и карабињерски подофицири посебним контраобавје- штајним методама су пратили понашање појединих интернираца, њихово међусобно општење, кретање, реаговање на мјере логорске дисциплине и слично. У овоме су им (ради бољег третмана, препоруке за отпуштање кући или добијања појачаног следовања), према ономе што је остало у сјећањима интернираца – помогли поједини колебљивци и ацтикомунисти. □ Одјељење краљевских карабињера деташирано у логору Превлака, имало је сличне задатке као њихове колеге у логору Мамула. – — CnuJhHO обезбјеђење логора Превлака вршила је постојећа гарнизонска јединица, која је и иначе обезбјеђивала гарнизон и улаз на полуострву. Обезбјеђење логора је вршено стајаћим и покретним стражама и патролама. Логорски простор је био ограђен редовима бодљикаве жице, стражарницама и митраљеским гнијездима.
Јачина јединице и карабињерског одјељења, као и њихово наоружање, није нигдје посебно евидентирано.
Повећањем броја и измјеном структуре интернираних у логору Мамула узроковало је доношење нових мјера за унутрашњу и спољну безбједност логора, као и мјера за побољшање услова живота гарнизонске посаде. У том смислу командант логора поручник Розарио Монталто већ крајем јуна 1942. године, упућује писмени захтјев команди Шестог армијског корпуса и команди пјешадијске дивизије ЕМИЛИА, захтијевајући хитно повећање броја војне посаде, успостављање нових стражарских мјеста, обезбјеђење улазних врата у тврђаву, побољшање сигнализације, нова комуникациона средства за сталне везе с копном, побољшање освјетљења, успостављање санитетске службе при команди
логора, правовремену снабдјевеност намирницама, дрвима и осталим потрепштинама за гарнизон и логор.
Командант Концетрационог логора посебно инсистира на јачању бројног стања посаде. Тражи да му се додијели чета пјешадије од најмање педесет војника, са једним официром и три подофицира. Тражи да се одјељење краљевских карабињера ојача са једним подофициром и са осам карабињера. Посебно указује на тешке услове живота посаде, “која живи на пустом, у вријеме временских непогода, неприступачном острву, на којем практично нема ништа”. Тражи да се хитно отвори гарнизонска кантина у којој би посада могла набавити најосновније за личну хигијену, затим цигарете, нешто од пића, воће и слично.
Он посебно инсистира на отварању амбуланте и на њеном снабдијевању најнужнијим љековима, као и хитан долазак војног љекара у логор.
Све горе наведено, сматра командант, би код посаде тврђаве оставило утисак мање изолованости од свијета и веће личне сигурности у случају болести, што је, према ријечима команданта, веома значајно за њихов морал.151
Преведени изводи из дописа бр. 2/8 од 29. јуна 1942. године. АЈ, итал. грађа, фасц. 1.
Командант пјешадијске дивизије EMILIA, Ђузепе Романо (Giuseppe Romano) удовољава неким од захтјева команданта логора.
Генерал у свом одговору наводи: “…У току су радови на уређењу тврђаве, предвиђено је осигурање главних улазних врата, обезбјеђење спремишта за аутоматско оружје, подизање редова бодљикаве жице око бедема тврђаве, као и зидање нових стражарница. За случај узбуне одредиће се специјални знак (хитац из пушке, звиждаљка – које ће бити подијељене стражарима).
Биће додијељене четири ацетиленске свјетиљке а од више команде су затражене још четирина батерије и акумулаторе.
Ове свјетиљке су намијењене за кориштење у команди логора и у просторијама посаде. У ћелијама у којима су смјештени интернирани неће бити инсталирано никакво освјетљење.
За комуницирање са копном затражиће се од команде морнарице постављање кабла између утврђења на Рту Оштро и тврђаве Мамула. У току је постављање једне сигналне везе…”. Генерал сматра да команди
