VII. КОНЦЕТРАЦИОНИ ЛОГОРИ МАМУЛА И ПРЕВЛАКА
Зец тридесет и четворо: Тодор, Стане (Маркова), Маре (Маркова), Стане, Бочо, Анђе, Крсто, Никола, Ивана, Велика, Митар, Љубо, Маре (Стеванова), Анђе (Јовова), Стане (Јовпва), Милица, Љубица, Душан, Јоке, Анђе (Митрова), Јоке (Перова), Ивана, Стане (Крстова), Митар, Љубица, Ивана, Милица, Љубица (Лукина), Ивана (Васова), Даница, Стане (Васова), Милица, Љубица и Анђе.
Иванка Лалић “Побори на Мамули и Превлаци” Зборник радова “Затвори и логори…”, 227. 139 Александар Драшковић: “Морални аспект логорисања дјеце на Мамули и Превлаци за вријеме Другогсвјетскограта”, н. дј. стр. 292.
Командант Шестог армијског корпуса генерал Ренцо Далмацо (Renzo Dalmazzo), 30. марта 1942. године, обавјештава подређене му команде да су основани концетрациони логори у тврђави Мамула и на полуострву Превлака и у вези са тим, наређује: “… 1. Да се у тврђави Мамула спроведу: а) цивили оба пола за које је донијета одлука о интернирању. б) таоци. 2. У логор Превлака упутити: а) цивиле оба пола (старце, жене, дјецу, непокретне), за које се иако није утврђена било каква непосредна кривица, покаже потреба да буду лишени слободе кретања због мјера безбједности и јавног реда. б) Ухапшене и приведене за које се врши провјеравање у вези са мјерама које против њих треба примијенити (интернирање или узимање за таоце).
Утврђивање степена кривице лица под б) спада у надлежност команде дивизије, која ће по завршеној истрази, извијестити ову команду о донијетој одлуци за сваки појединачни случај. 3. Подређене команде, на основу одлуке овог армијског корпуса, предузеће потребно да се поменута лица, у пратњи потчињених карабињера, спроведу у тврђаву Мамула, водећи рачуна да за свако лице понесу документа која поткрепљују поступак који је предузет према истом (предлог за интернирање и одлуку о томе од стране команде армијског корпуса).
Личне досијеје (документа) чуваће официри – команданти Логора, у посебној поименичној фасцикли. 4. У циљу веће дисциплине, наређујем да се у централном дијелу тврђаве Мамула смјесте жене; у једном крилу тврђаве држати интернирце мушкарце, а у другом таоце мушкарце.
Водити строго рачуна да поменуте три групе интернираних не смију међу собом имати никакав контакт.
Жене су биле пребачене у логор Превлака. У лијево логорско крило тврђаве смјештени су интернирани из прве зоне. односно са анектиране територије, у првом реду из Которске провинције.
У десном крилу тврђаве смјештени су интернирани из друге и треће италијанске окупационе зоне, тј. са територије која је припадала Независној Држави Хрватској (НДХ).
У три ћелије централног дијела тврђаве, тзв. “Форо”, намијењене за жене, смјештени су они који су се налазили у надлежности Специјалног суда (Tribunale guerra).
Наредба команде Шестог армијског корпуса бр: 1297/ЦП од 30. марта 1942. године. Са италијанског превео аутор књиге. AVII, бр. рег. 7/2-1, к. 637. 142 У хрватским одјељењима били су смјештени интернирани са територије НДХ, због чега су и добили такав назив иако су у истима, када се ради о националном саставу, такође били интернирани (и то у већини) и Срби, један број Муслимана и неколико Јевреја.
Интернирци и једног и другог концетрационог логора морају уживати извјесне слободе, уколико не дају повода сумњи да намјеравају побјећи или ако буду одговарали за тешке преступе, повреде унутрашњег реда и дисциплине. У том случају, против њих, треба примијенити мјере ограничавања личне слободе у посебним просторијама – затворима, које треба предвидјети у сваком логору. 6. Официрима, командантима два концетрациона логора, апсолутно се забрањује да без одобрења више команде примају интернирце који би упутили војни или органи цивилне управе дотичне територије. 7. Ради појашњења ових прописа додајем: да сва лица која карабињери дивизија или Врмијског корпуса ухапсе због кривичних дјела предвиђених Општим казненим закоником, Војним казненим закоником, или другим постојећим наредбама, морају бити спроведени у надлежне судске затворе, а не у поменуте концетрационе логоре.
8. Команда пјешадијске Дивизије MESSINA је замољена да контролише спровођење поменутих наредби и да исти задатак пренесе команди пјешадијске дивизије EMILIA, када је иста буде замијенила у њеним садашњим дужностима.141 Концетрациони логор Превлака био је смјештен у једном издвојеном дијелу истоименог војног гарнизона.
Полуострво Превлака је уствари један издужени језичак копна који се од подножја брда Осоје у дужини од око 2 км. усијеца у море. На самом шпицу полуострва налази се артиљеријско утврђење звано Рт Оштро. Ово утврђење чини дио фортификационог система који је имао за циљ да штити улаз у Бококоторски залив. Читав простор полуострва је због његовог геостратешког положаја и раније кориштен за смјештај артиљеријских и других полигона и као гарнизон тих војних формација.
Логорски простор се налазио на оној страни полуострва која гледа према заливу, недалеко од самог улаза, односно од најужег дијела копна (превлаке), по чему је полуострво и добило име. На том најужем дијелу се налазила преграда исплетена од редова бодљикаве жице, која је са једне и друге стране дубоко улазила у море. Покретну улазну капију чувале су страже и митрaљеско гнијездо.
Логорски простор су чиниле бараке од дрвене и тврде грађе и један већи павиљон. Читав предио је био ограђен бодљикавом жицом, стражама и митраљеским гнијездима.
Логор је био подијељен на четири дијела тзв. бокељски мушки и бокељски женски, затим тзв. хрватски мушки и хрватски женски.Свако логорско одјељење је имало своју кухињу.
У кругу логора је постојала војна амбуланта, а нешто касније је подигнут павиљон за дезинфекцију и дезинсекцију који је кориштен за интерниране у оба концетрациона логора.
Концетрациони логор Превлака је крајем 1942. године преименован у логор за цивилна лица и промијенио је назив у “Campo Intemati Politici” (цивили).
Концетрациони логор у тврђави Мамула спадао је у надлежност – команде дивизије ЕМИЛИА, а логор Превлака у надлежност команде пјешадијске дивизије МЕСИНА.
Крајем августа или првих дана мјесеца септембра 1942. године команде оба логора биле су стављене под јединствену команду: “Comando Campi Concetramento I. Р.”. (“Команда концетрационих логора политичких интернираца”).
Унушрашња орГаиизација концешрационих логора Командант Друге армије армијски генерал Марио Роата, прописао је општа правила о унутрашњој организацији концетрационих логора, којих су се команде армијских корпуса, команде дивизија и концетрационих логора морале стриктно придржавати.
За нашу тему интересантне су тачка прва и тачка друга, поменутих правила, које гласе:
“…Тачка 1 – ОрГанизација унутрашње службеу логорима.
Унутрашња служба у логорима за политичке интернирце мора бити организована од надлежних команди у свим детаљима и на начин који пружа апсолутну гаранцију да he сваки покушај бјекства бити енергично и са ефикасношћу спријечен, тако да сваки интернирац буде увјерен да нико жив из логора не може побјећи.
Команда логора ће израдити детаљна правила надзорне службе, која се састоје од: наредби за страже, инспекције, обилазаке, официрске патроле у унутрашњости и непосредној близини логора.
У сваком логору ће бити деташиран по један стални одред наоружаних војника. Његова јачина ће овисити од броја интернираних, али никада не може бити мања од једног вода.
Свака команда располагаће групом краљевских карабињера коју ће користити за посебну службу обезбјеђења логора. Људство одређено за одржавање реда и чување логора, дреба да докаже да је дорасло и да је способно за вршење такве специјалне службе.
Тачка 2 – Посшуиак са иншернираним.
Интернирани ће бити третирани као затвореници. Носиће своја одијела. Забрањује им се посједовање драгоцјености.
Код себе ће моћи имати највише двадесет лира.
Интерниранима се забрањује да се ноћу приближавају жици и да излазе из просторија.
На зрак ће излазити у групама и то: један сат прије и један сат послије подне, али се неће смјети удаљавати ван логорске ограде.
Нови интернирци који стигну у логор, биће подвргнути строгом и детаљном личном прегледу, као и претресу личних ствари и то прије него дођу у контакт са осталим логорашима.
Прозивање интернираних треба вршити чешће и то сваки пут у друго вријеме.
Дежурни официр треба да изврши обилазак логора, бар једном у току ноћи.
Претресе логораша, њихових ствари, спаваоница, заједничких просторија, треба веома пажљиво вршити. Претресе вршити изненадно и у различитим временима.
Интерниранима се забрањује играње карата.
Пушење је дозвољено само дању и то у вријеме изласка на зрак.
Интернирани he бити разврстани по групама које би требале бројати око двадесет лица. На челу сваке групе, односно одјељења, треба поставити најподесније лице, које по могућности познаје италијански језик.
Правила су, дакле, предвиђала, а то се током читаве 1942. године и спроводило, да се чак и за старјешине соба одреди најпогодније лице, што значи лице од повјерења! Старјешине соба је одређивала Команда логора. На основу овога, може се само претпоставити, од коликог повјерења су морала бити лица одређена за старјешине крила, за тумаче за италијански језик при Команди логора и слично.
Интернираним је дозвољено писати кући по једну поштанску карту сваких петнаест дана. Сва пошта треба да буде подвргнута строгој цензури.
Свако кршење логорског реда и дисциплине треба одмах кажњавати (угушити), кривце ставити у затвор у самом логору а по потреби и оковати. Сваки покушај побуне треба одмах пријавити
Ратном војном суду гарнизона, односно војног подручја. Кривце, укључујући и оне који су им помагали, може се пребацити у друге затворе.
Режим за интерниране жене је предвиђао: Детаљан претрес који ће вршити двије посебно одабране жене интернирке у које се може имати повјерења.
Жене he бити смјештене у посебна одјељења, одвојена од мушкараца, а у случају ограниченог броја биће спроведене у најближи цивилни затвор.
Женама ће, .у току дана, бити дозвољено што дуже остајање на зраку, али им се забрањује излажење ван жичане ограде и одржавање веза са онима из другог дијела…”.144 145 * * * * * 144
Извод из Правилника, преведен са италијанског језика. Наредба Команде Друге армије бр. 01971 од 17. марта 1942. године. AVIL бр. рег. 7/2 -1, к. 673. 145 Акт носи наслов: “Концетрациони логори”, бр. акта 1021/ТГ, од 29. априла 1942. године. АЈ, итал грађа, фасцикла 1.
Напомена аутора: Услови живота у логору Превлака су били повољнији од оних у концетрационом логору Мамула. Зато Команда Шестог армијског
корпуса и задржава право да сама одреди која лица ће из логора Мамула бити пребачена у логор Превлака.
Практично нико од оних који су били под истрагом или су спадали у надлежност војних власти, односно Специјалног суда – нијесу могли бити пребачени у логор Превлака. Пребацивани су углавном болесни и изнемогли или лица за која је неко утицајан интервенисао код команде дивизије или перфекта Которске провинције. 146 Превод Bando 143. Оригинал у AVII, бр. рег. 2/6-2, к. 562. 147 “Политика Експрес”, бр. 380 од 20.1.1974. године, преноси изјаву Пека Поповића у којој каже: “…Он је једини успио да побјегне из злогласног фашистичког логора “Campo Mamula” и да се, пливањем, 23. јуна 1942. године, докопао копна…” Овај бијег није нигдје евидентиран, а .нормално би било очекивати да нестанак једног лица буде запажен, бар од оних са којима је до тада био у соби. Са поменутим Пеком Поповићем, нажалост, нијесмо разговарали. Понављам: Из тврђаве Мамула практично је било немогуће
У другим поглављима поменуте Наредбе, говори се о санитетској служби, о вођењу администрације, о снабдијевању логора и слично.
У спроводном акту команде шестог армијског корпуса, којим су командама логора била достављена поменута Правила, налаже се: “…а) да се у логору Превлака подигне један павиљон за инфективне болести, за дезинсекцију и дезинфекцију интернираних у оба логора, б) да интернирани у логору Превлака, осим радова прописаних Наредбом команде Друге армије, под редним бр. 5, тачка ц) и д), треба да обављају пољопривредне радове у близини логора.
На крају дописа се каже да команда Шестог армијског корпуса задржава право да одреди: 1. Која лица из логора Мамула he бити премјештена у логор Превлака, и 2. Која лица се могу сматрати таоцима.145
Казнени посшуиак за иокушај бијега
Ригорозне мјерс спољне и унутрашње безбједности морале су спријечити сваку везу интернираних са спољним свијетом, а посебно покушај бјекства. Поред одредаба и наредби команданта Друге армије, команде логора су, у случају покушаја бијега неког од интернираних, биле обавезне да примијене посебну Мусолинијеву Обзнану (Bando N. 143), којом се поближе одређује казнени поступак према интернирцима који би покушали побјећи из логора.
У члану 1. ове Обзнане стоји: “…да лица интернирана у концетрационе логоре, који су основани на територији бивше Краљевине Југославије, а које су припојене Краљевини Италији, спадају под војни казнени закон и њима суде војни судови”; У члану 2. “…Ко год побјегне или покуша бијег из логора, кажњава се затвором од три до десет година”; У члану 3. “…Ко год помогне бјегунцу из логора, кажњава се до шест година затвора…”.146 Из логора у тврђави Мамула, практично је било немогуће побјећи.
Није познато да је и било таквих покушаја.
9*
И логор Превлака је био добро чуван. Извјесну могућност бијега су имали они заточеници који су, под стражом, а наводно, понекад и бсз ње, одлазили у оближње шумарке да насијеку и пренесу дрва за кухиње.
Међутим, ни у овом логору није регистрован ни један случај бијега.
Команданши концешрационих логора Мамула и Превлака
Оба логора су имала своје команданте, који су, као и њихови замјеници и помоћници, одређивани по посебним критеријумима.
Према упутствима команде Друге армије и команде Шестог армијског корпуса, за команданте, односно официре у команди логора, одређивани су у првом реду, официри из рода краљевских карабињера, који су се већ доказали као потпуно поуздани, способни и енергични, а по политичком убјеђењу били су провјерени фашисти.
Исти критеријум је примјењиван при наименовању подофицирског кадра.
Рјешења о постављењу је доносио командант Шестог армијског корпуса, на предлог команданата дивизија МЕСИНА и ЕМИЛИА.
У тврђави Мамула су постојала два команданта: Командант тврђаве, који је уствари био командант гарнизона, и командант Концетрационог логора Мамула.* * * * * * * * 148
побјећи. Требало се искрасти стражарима. патролама и непримијећен препливати раздаљину од око 1,6 миља, зашто је потребна кондиција маратонца.
Испод наведеног чланка, Мирко Радојичић, који је и сам био логораш, је руком досписао: “Приказ није тачан и није побјегао са Мамуле него са Превлаке…”
Тако и ова објављена вијест о једном бјекству из логора Мамула или Превлака остаје у сфери нагађања. 148 Рјешења о постављењу нијесмо пронашли па се са сигурношћу не можс тврдити да ли су и који су од команданата или подофицира на ово, од копна, удаљено, пусто острво – тврђаву, премјештени по казни. Обзиром на садистичко опхођење појединаца према интернирцима, претпоставлјамо да је и таквих било.
Команданти логора Мамула и Превлака хијерархијски су подређени команданту команде концетрационих логора (који је истовремено био командант 120. пјешадијског пука пјешадијске дивизије ЕМИЛИА).
Командант команде концетрационих логора је непосредно био подређен команданту пјешадијске дивизије ЕМИЛИА, а овај опет команданту Шестог армијског корпуса, који је био под командом Друге армије.
На положај команданта Друге армије налазио се армијски генерал Марио Роата.
Командант Шестог армијског корпуса био је генерал Ренцо Далмацо, а командант пјешадијске дивизије ЕМИЛИА генерал Ђузепе Романо (Giuseppe Romano).
На положају команданта: “Comando Campi Cocentramento I. Р.” (команде концетрационих логора за политичке интернирце), измијенила су се тројица пуковника: први командант је био пуковник Пасквини Пирамо (Pasquini Piramo), пуковник Паоло Ривара (Paolo Rivara) је био командант од децембра 1942. године, а пуковник Ђузепе Праларан (Giseppe Prolaran), негдје од средине 1943. па до капитулације Краљевине Италије. Имена команданата концетрационих логора Мамула и Превлака, њихових помоћника и појединих карабињерских подофицира, наводимо на основу појединих наредби, упустава и преписке. За многе се није могао утврдити период у којем су били на тим положајима, као ни то које су тачно дужности имали. Као команданти тврђаве или Концетрационог логора Мамула, помињу се ова имена: Розарио Монталто (Rozario Montalto) капетан (Краљевских карабињера) помиње се као командант логора 28. VIII 1942. године; потпоручник Паоло Фринци (Paolo Frinzzi), помиње се као замјеник команданта, 5. јула 1942. године; поручник Артуро Ђелати (Arturo Gelati), помиње се као командант тврђаве, крајем маја 1942. године; поручник Федерико Морони (Federico Moroni), помиње се као командант логора, почетком 1943. године; потпоручник Балсамо Енрико (Balssamo Enrico), помиње се као командант логора 28. маја 1943. године; капетан Е. Рондинели (Rondinelli), као командант логора септембра 1943. године.
Као водници – карабињери, помињу се: Варото Ђузепе (Varotto Giuseppe), наредник, Пицароли Афилио (Pizzaroli Affilio), бригадир Аурикио Франћеско (Auricchio Francesco), вице бригадир.
Као карабињери на служби у логору Мамула, са непотпуним именима и чином, помињу се: Брунети (Brunetti), Белини (Bellini), Ђовањели (Giovagnelli), Мађо (Maggio), Фућини (Faccini), Боти (Botti), Пабрлоти (Pabrlotti), Роси (Rossi), Ангиери (Anghieri), Покети Елио (Pochetti Elio), Гали Себастиано (Gali Sebastiano).
Као команданти логора Превлака, помињу се: Поручник Маскерони Иђидио (Maschroni Igidio), поручник Ламберети Карло (Lambertti Carlo), поручник Салторели Секондо (Saltorelli Secondo), поручник др Ђулито Алдо (Julito Aldo), љекар у логору.
За период јули, август, септембар 1943. године, помињу се: поручник Брунета (Brunetta), родом из Венеције, поручник Бенини, његов замјеник; потпоручник Саломон Луђано (Salomon Luciano), из Solggetto – Trevisio.
Спољно и унушрашње обезбјеђење логора
На Мамулу су упућиване категорије интернираца који су били под посебним режимом (притвореника) и над којима је требало примијенити посебне мјере безбједности. Као што је већ наведено, овај концетрациони логор је смјештен у тврђави, која је као таква, била максимално обезбијеђена споља и изнутра. Оток усред мора. Тврђава опасана несавладивим бедемима, редовима бодљикаве жице и непробојном капијом. Унутрашњи дио је жељезним и бетонским преградама подијељен на три строго одвојена дијела.
Највјероватније због оваквог положаја, гарнизонска посада је бројала само петнаестак официра, подофицира и 40 војника, који су вршили стражарску службу. Гарнизон је располагао са групом везиста за оптичку везу, болничаром и појединцима за друге техничке службе.
Војна јединица је располагала сљедећим наоружањем: -четири тешка митраљеза”Бреда” 30; -четрдесет и осам пушака модел 91;
-одговарајуће количине муниције.
Поред наредбом прописане снабдјевености оружјем и муницијом у резерви су се налазили сандуци пушчане и митраљеске муниције и 144 ручне гранате.149
Превод званичне наредбе Команде 120 пјешадијског пука, дивизија EMILIA.
Оригинал, AVII, рег. бр. 5/1-1, к. 642. 150 Превод званичне наредбе Команде 120 пјешадијског пука, дивизија EMILIA.
Оригинал, AVII, рег. бр. 5/1-1, к. 642.
Задатак гарнизонске посаде био је: спољна заштита острва – тврђаве и спречавање евентуалног пристајања уз обалу неиденти- фикованих пловила.
Посада је имала задатак да интернирцима спријечи сваки покушај успостављања контаката са спољним свијетом, сваки евентуални покушај бијега, као и својевољног излажења из ћелија, одјељења и спаваоница. *” служоа ооезбјеђења је вршена: -пбхдану: на четири стражарска мјеста; једно на увдзу у тврђаву споља, једшУгеа унутрашње стране, затим по једно стражарско мјесто над сваким крвдрм тврђаве; -по ноћи: страже су биле распоређене надгест стражарских мјеста.
Једно на улазу у тврђаву споља и једно и^иутра, три стражарска мјеста изван тврђаве и једно над централним^дфелом тврђаве, званом ФОРО.
Стражарска службшје вршендгеа напуњеним оружјем.
Сваки стражар је имар иосебне упуте за вршење стражарске службе. Стражарима је било\изричито наређено да се сваком чину недисциплине од стране гфтернирцних, сваком покушају бијега, морају енергично супроставити не оклијевћјући да употријебе оружје кад се зато буде указала поафеба.
Унутрашњу/службу обезбјеђења вфпшло је посебно одјељење Краљевских кррабињера, са основним задаткбм: -да интерниране чувају ноћу, при раду и за вријеме шетње; -да/строго контролишу понашање интерниршцих, да контролишу чистрћу у ћелијама – спаваоницама, дворишном дифлу и просторима крје су заједнички коришћене и -да контролишу припремање и подјелу јела.
Дежурни карабињерски подофицири су редовно вршили дневне • поименичне прозивке интернираних по ћелијама (логор Мамула) или по баракама и логорским одјељењима (логор Превлака). 2. Приликом подјеле главног оброка, дежурни карабињерски подофицири и у присуству старјешине крила (Саро ale), којег је команда логора одређивала из редова интернираних, вршили су контролу присутних пребројавањем. 3 Дежурни официр команде логора и дежурни карабињерски подофицири су ноћу, свака три сата, вршили инспекцију по ћелијама ради утврђивања присутности свих интернираних. ćj Официри и карабињерски подофицири посебним контраобавје- штајним методама су пратили понашање појединих интернираца, њихово међусобно општење, кретање, реаговање на мјере логорске дисциплине и слично. У овоме су им (ради бољег третмана, препоруке за отпуштање кући или добијања појачаног следовања), према ономе што је остало у сјећањима интернираца – помогли поједини колебљивци и ацтикомунисти. □ Одјељење краљевских карабињера деташирано у логору Превлака, имало је сличне задатке као њихове колеге у логору Мамула. – — CnuJhHO обезбјеђење логора Превлака вршила је постојећа гарнизонска јединица, која је и иначе обезбјеђивала гарнизон и улаз на полуострву. Обезбјеђење логора је вршено стајаћим и покретним стражама и патролама. Логорски простор је био ограђен редовима бодљикаве жице, стражарницама и митраљеским гнијездима.
Јачина јединице и карабињерског одјељења, као и њихово наоружање, није нигдје посебно евидентирано.
Повећањем броја и измјеном структуре интернираних у логору Мамула узроковало је доношење нових мјера за унутрашњу и спољну безбједност логора, као и мјера за побољшање услова живота гарнизонске посаде. У том смислу командант логора поручник Розарио Монталто већ крајем јуна 1942. године, упућује писмени захтјев команди Шестог армијског корпуса и команди пјешадијске дивизије ЕМИЛИА, захтијевајући хитно повећање броја војне посаде, успостављање нових стражарских мјеста, обезбјеђење улазних врата у тврђаву, побољшање сигнализације, нова комуникациона средства за сталне везе с копном, побољшање освјетљења, успостављање санитетске службе при команди
логора, правовремену снабдјевеност намирницама, дрвима и осталим потрепштинама за гарнизон и логор.
Командант Концетрационог логора посебно инсистира на јачању бројног стања посаде. Тражи да му се додијели чета пјешадије од најмање педесет војника, са једним официром и три подофицира. Тражи да се одјељење краљевских карабињера ојача са једним подофициром и са осам карабињера. Посебно указује на тешке услове живота посаде, “која живи на пустом, у вријеме временских непогода, неприступачном острву, на којем практично нема ништа”. Тражи да се хитно отвори гарнизонска кантина у којој би посада могла набавити најосновније за личну хигијену, затим цигарете, нешто од пића, воће и слично.
Он посебно инсистира на отварању амбуланте и на њеном снабдијевању најнужнијим љековима, као и хитан долазак војног љекара у логор.
Све горе наведено, сматра командант, би код посаде тврђаве оставило утисак мање изолованости од свијета и веће личне сигурности у случају болести, што је, према ријечима команданта, веома значајно за њихов морал.151
Преведени изводи из дописа бр. 2/8 од 29. јуна 1942. године. АЈ, итал. грађа, фасц. 1.
Командант пјешадијске дивизије EMILIA, Ђузепе Романо (Giuseppe Romano) удовољава неким од захтјева команданта логора.
Генерал у свом одговору наводи: “…У току су радови на уређењу тврђаве, предвиђено је осигурање главних улазних врата, обезбјеђење спремишта за аутоматско оружје, подизање редова бодљикаве жице око бедема тврђаве, као и зидање нових стражарница. За случај узбуне одредиће се специјални знак (хитац из пушке, звиждаљка – које ће бити подијељене стражарима).
Биће додијељене четири ацетиленске свјетиљке а од више команде су затражене још четирина батерије и акумулаторе.
Ове свјетиљке су намијењене за кориштење у команди логора и у просторијама посаде. У ћелијама у којима су смјештени интернирани неће бити инсталирано никакво освјетљење.
За комуницирање са копном затражиће се од команде морнарице постављање кабла између утврђења на Рту Оштро и тврђаве Мамула. У току је постављање једне сигналне везе…”. Генерал сматра да команди
