NEMA VIŠE »EVIVA«
Dan je počinjao jutarnjom gimnastikom, koja se sastojala od »lezi — dikse«. Ta vježba je trajala dugo. Često je bilo da neki od nas legne, ali da se i ne digne, već, iznuren, ostane ležeći. Ponekad je to značilo i prkos protiv takvog mučenja ljudi. Ne pridržavajući se komande, neki su se polako podizali na ruke da bi se opet stropoštali na zemlju. Najzad je ukinuta fiskultura, ali je započeo nov vid mučenja — sada psihičkog. Umjesto jutarnje gimnastike uvedena su svakodnevno predavanja o uspjesima velike Imperije, o osvajanju Rusije i sl. Predavanja je obično čitao šef zatvora, a ponekad i njegov pomoćnik. Ukoliko je okupator postizao uspjehe na frontu, utoliko bi se pojačao i njihov bijes prema nama, a naročito prema komunistima. Čak su i direktno pozivali da iziđu iz štroja komunisti i kažu šta je njihov cilj, te da će njihovi dokazi o prednosti fašizma biti jači. Naravno, ovoj provokaciji nije niko nasjedao. Predavanja su trajala dugo pa su ponekad pojedinci, iznemogli zbog gladi, padali u nesvijest prije no bi se predavanje završilo.
Prilikom primanja ručka, postrojeni sa porcijama u ruci, morali smo ispruženom desnom riikom ponavljati po nekoliko puta riječi dežurnog karabinijera: »Eviva Duče«, »Eviva Re«. Za to vrijeme okolo nas su stajali karabinijeri i njihov uspjeh bi bio ako bi primijetili da neki od nas nije rekao ili ne dovoljno jako: »eviva«. I ova ceremonija bi se cesto završavala padanjem iznemoglih na kaldrmu zajedno sa porcijom. Ponekad smo ovo i sami inscenirali.
Dobro se sjećam kada je jednog julskog dana dolazio neki viši oficir. U logoru su vršene pripreme nekoliko dana prije njegovog dolaska. Tog dana, oko 10 časova pojavio se jedan krupan čovjek u crnoj uniformi, sa dosta odlikovanja na grudima. Mi smo virili iza rešetaka. Tek u 12 časova otvorena su vrata od ćelija i pozvani smo u stroj. Iznad nas, na podignutom dijelu, stajao je on. Stražari su nas tihim glasom, preko tumača upozoravali na dolazak ovog gosta i potrebu da što glasnije uzvikujemo kad se bude vršio pozdrav kralju i Dučeu, jer se, navodno, on mnogo za to interesira. To nas je još više podstaklo da šapatom jedan drugog upozorimo da uradimo baš obratno i da što veći broj pada kao iznemogao na kaldrmu.
Dvesta pedeset logoraša bilo je u stroju. Poslije komande »mirno« (na italijanskom jeziku) uslijedilo je ono uobičajeno »eviva«
Glas dvestotinepedeset logoraša nije bio ravan ni jednoj desetini Ijudi, a spuštanje i dižanje ruku bio je vjeran odraz naše fizičke iscrpljenosti. lako su pozdravi ponavljani po nekoliko puta, sve veći broj logoraša je padao na kaldrmu.
Visoki gost nezadovoljno je šetao ubrzanim koracima po uskoj stazi, da bi najzad i glasno izdao naređenje komandantu logora da se ubuduće ne zahtijeva od nas da pozdravljamo kralja i Dučea. Navodno da nismo dostojni da pominjemo njihova imena jer smo se mi borili protiv njih.
To je bila naša velika pobjeda. Ozarena lica i vesela pogleda, koliko to može biti u takvim prilikama i uslovima, primili smo ručak i šapatom govorili jedan drugom: »Nema više Eviva«.
